„Bio je ponedeljak, i oni su hodali po žici do sunca“ (o knjizi Kradljivica knjiga Markusa Zusaka)

book thief

Uvek sam skeptičan kad mi preporučuju knjige za čitanje ne zato sto sumnjam u nečiji ukus nego zato što stalno imam u planu neke koje želim da pročitam a ne stižem. I tako mi je trebalo jedno godinu dana da se odlučim da uzmem ovu knjigu iz biblioteke. Nikad čuo za pisca pre ovoga dela a znam da medju izdanjima Lagune ima i bisera i kukolja pa nisam znao šta da očekujem. A onda sam je otvorio i od prve stranice znao da ću je pročitati do kraja (mada mi se retko i dešavalo da ostavim knjigu nepročitanu kad je već počnem osim ako je u pitanju Lelejska gora).

Tema je već mnogo puta obrađivana, II Svetski rat, ali genijalni pisci uvek mogu svakoj izanđaloj temi da priđu na nov i svež nacin. Priču pripoveda Smrt, a valjda je tako i pravedno da ona ispriča priču o najvećoj klanici čovečanstva. Ipak, u romanu se ne pominje nijedna bitka a glavna junakinja neće otići u logor kao Ana Frank sa čijim dnevnikom neki kritičari porede ovu knjigu. Ovo nije knjiga o velikim istorijskim ličnostima već o malim ljudima koji su se zatekli u vrtlogu događaja na koje nemaju uticaja.

Najveća draž za mene u knjizi su likovi i tu se vidi prava veština pisca. Ne možete a da se ne vežete za devojčicu koja na početku ne zna da čita i piše a onda opsesivno guta sve knjige koje joj padnu pod ruku a na kraju će jednu i napisati i to će joj spasti život. A tu su i plavi nemački dečak (zaljubljen u devojčicu) koji želi da postane Džesi Ovens, harmonikaš i moler koji ne želi da se prikloni nacističkoj partiji uprkos fanatičnom sinu, jevrejski bokser, debele domaćice Nemice koje psuju sve i svakog a one koje vole najviše, gradonačelnikova žena koja će ostavljati prozor svoje biblioteke otvoren i još neki.

Ova knjiga nije optimistična jer kako kaže njen pripovedač EVO JEDNE MALE ČINJENICE : Umrećete ali iako će vas sudbine većine junaka rastužiti (ili bar oneraspoložiti ako ste srca kamenoga) ima u njoj I delova neprolazne životne vedrine i mnogo boja:
Ljudi primećuju boje dana samo pri njegovom početku ili kraju, ali meni je sasvim jasno da se dan svakim trenutkom kreće kroz mnoštvo senki i tonova.

Najobičniji sat može se sastojati od hiljada različitih boja.
Voštano žutih, plavih ispljunutih iz oblaka. Tmurnih tama.

To me je čitajući podsetilo na film o Ameliji Pulen, a pošto se film prema ovoj knjizi priprema očekujem da bude pomalo tužan I saren.
Ako se neko uplaši veličine knjige koja je zaista obimna a ne debela trebalo bi da zna da iako se pisac ponekad izražava pesnički jezik je jednostavan i knjiga se lako čita mada nije laka literatura. Pojedine stranice su čak i ukrašene crtežima koji su neodvojivi deo priče.

Ovo je možda samo priča ali reči su moćne, one mogu ceo narod gurnuti u katastrofu a mogu nekome i spasti život kad mu se učini da je sve izgubljeno.

“Mrzela sam reči i volela sam ih i nadam se da sam ih dobro sročila.”

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Maradona kaže:

    Pozivnicu za čitanje ove knjige meni predstavlja plavi nemački dečak koji želi da postane Džesi Ovens.

  2. mijat kaže:

    Mislio sam da ce ilustracije biti presudne 🙂

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s