Priče o Niku

Hemingvej je bio omiljen pisac na ovim prostorima i u vreme SFRJ, možda zbog učešća u španskom građanskom ratu i više nego zbog svojih dela. Davno nekad neko se odlučio da u VIII razredu osnovne škole bude lektira izbor njegovih mladalačkih priča „Priče o Niku“. Manje davne ali ipak davne 1989. na kraju II razreda osnovne škole dobih tu knjigu kao nagradu za odličan uspeh. To mi je još uvek misterija kako je knjiga za osmake uopšte dodeljene drugaku kad su svi ostali odlikaši dobili neke pesmice od Dragana Lukića i slične uzrastu primerene stvari.

Kako knjiga uvek nađe čitaoca tako je i ona našla mene. Mada je nisam pročitao do kraja prvi put kad sam je čitao sa nepunih 9 godina kasnije sam je nekoliko puta čitao, pa i sad se ponekad vratim da pročitam poneku priču ponovo.

Ove priče su izbor iz Hemingvejeve prve zbirke „U naše vreme“ i glavni junak im je Nik Adams, lik koji od svih Hemingvejevih likova ima najviše autobiografskog u sebi. Nik je u svih 12 priča veoma retko neposredan pokretač ili učesnik u događajima, pre bi se reklo da se samo nađe tu, pa je ili posmatrač ili je sticajem okolnosti uvučen u njih.

Već u prvoj priči „Indijanski logor“ Nik se sreće sa smrću i istovremeno sa donošenjem novog života na svet. To je obeležilo i Hemingvejev život, to neprestano izazivanje smrti da bi se dokazao život, setimo se samo bezbrojnih rana i povreda iz rata i sa safarija.

Iz priče u priču Nik je stariji, stalno prikuplja nova iskustva posredno ili neposredno. Doživeće prve ljubavi, prve raskide, srešće se sa raznim zanimljivim ličnostima na svojim lutanjima po Americi. Retko nam pisac objašnjava Nikova osećanja, naslućujemo kroz dijaloge i slike šta bi moglo da ga muči. Hemingvej se trudi da bude objektivan pripovedač, ne koristi metafore, jezik je jednostavan do minimalizma, želi da nam predstavi ljudska iskustva i da nam dozvoli da sami sudimo o njima ne uplićući se bilo kakvim komentarima zbivanja. Priče nemaju neku efektnu poentu već im je kraj otvoren kao da poručuje da se ništa jednostavno ne završava u životu već nastavlja. Život je u ovim pričama predstavljen elementarno, surovo ali njegovi junaci zbog toga ne kukaju već ga prihvataju takvog kakav jeste (Bokser, Ubice). Meni je Hemingvej mnogo veći umetnik u ovim pričama nego u romanima koji su mu razvučeni, rasplinuti.

Dijalozi o knjigama, bejzbolu, boksu, opisi lova i ribolova jasno nam pokazuju da su interesovanja Nika Adamsa zapravo i interesovanja samog pisca. Odnos sa ocem koji ga je vodio u divljinu, naučio da uživa u tim „muškim“ stvarima, napeti odnosi majke i oca, lutanja, sve su to autobiografski momenti. Ove pripovetke kao da slikaju Hemingvejevo odrastanje u svakodnevici američkog načina života početkom 20.veka.

Grubost i prirodnost zbivanja, kratke rečenice koje daju utisak dramatične verodostojnosti čine da ove priče doživljavamo potpuno istinitim.

Pre dve godine u lektiru za VIII razred je ubačen Hemingvejev roman „Starac i more“, lično mislim da bi bilo bolje da su vratili „Priče o Niku“ zbog lika sa kojim bi se deca lakše identifikovala.

I naravno, uz ovu knjigu treba slušati Boba Dilana, Brusa Springstina i Nila Janga, atmosfera bi bila potpuna uz viski i kubanske cigare ali da ne preterujemo.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s