Avanture nevaljale devojčice

seducci1

Latinoamerički “bum” u svetskoj književnosti 60-ih godina 20.veka je jedna od prvih naznaka globalizacije i ukidanja evropocentričnosti. Najvažniji autori uglavnom više nisu među živima ili kao Markes skoro da i ne pišu ali onaj koji se još uvek drži je Mario Vargas Ljosa koji je najzad 2010. dočekao Nobelovu nagradu.

Roman “Avanture nevaljale devojčice” iz 2006. dokazuje da i posle pola veka pisanja veliki pisac ume da iznenadi. Čini se da u ovoj knjizi želi da se poigra i balansira između devetnaestovekovnog realističkog romana i modernog bestselera.

Retko koji Ljosin roman se ovako lako čita, i tema i jezik ovog književnog dela su prijemčivi širokom krugu čitalaca.

Osnovna ljubavna tema bi u rukama manje veštog pisca izgledala kao trivijalni ljubić. Ljubav između dvoje ljudi iz suprotnih društvenih slojeva koji nemaju ništa zajedničko, ambiciozne žene sa društvenog dna koja želi moć i bogatstvo i dekadentno neambicioznog obrazovanog muškarca iz više klase koji ima više mogućnosti nego što želi da ih ostvari, poslužila je i da se ispriča istorija Perua u drugoj polovini 20.veka.

Čvrste strukture u sedam poglavlja koja se odigravaju u različitim svetskim prestonicama (Lima, Pariz, London, Tokio, Madrid) što daje atraktivnost priči sa povremenim erotskim detaljima kojih se Ljosa nikad nije ustručavao roman se može posmatrati i kao sedam različitih priča o dvoje glavnih junaka. Svaka priča počinje malim istorijskim uvodom koji nam prikazuje duh vremena i pozornicu priče(manir 19.veka) nekim živopisnim detaljima iz sećanja pisca koji je živeo u svim ovim gradovima. To malo odlaganje kao da je smišljeno da nam dodatno pobudi radoznalost kako li će se opet sresti dobri dečko pacer i nevaljala devojčica i zašto će se opet rastati.

Sve ove priče imaju svoje junake koji se ne pojavljuju u drugim pričama i različite teme. Prva priča “Čileankice” govori o Limi 50’ih, mambo zarazi i prvim muvanjima tih godina koja su podrazumevala odlaske u bioskop i na sladoled. Druga priča “Gerilac” je o Parizu s početka 60’ih i fascinaciji kubanskom revolucijom(u koju je i Ljosa tad verovao). Treća priča o portretisti konja u swinging Londonu je jedan od meni najboljih delova knjige, tu je Ljosa inteligentno dao analizu hipi kulture a lik Huana Bareta ostaje u sećanju. Četvrta priča “Terdžuman iz Šato Megurua” se dešava u Tokiju i najbizarnija je i zbog situacija i zbog likova Solomona Toledana i jakuze Fukude. U petoj i najdužoj priči “Dečak bez glasa” glavni junaci će se vratiti u Pariz i delovaće kao da se fatalna žena smirila. U šestoj priči “Arkimedes, graditelj lukobrana” Rikardo će se vratiti u Peru i saznati tajnu njenog porekla. U sedmoj, završnoj priči, osetljiviji će se rasplakati, oni sa smislom za pravdu reći da je to i zaslužila ali ravnodušnih čitalaca neće biti.

Ovom knjigom Ljosa pokazuje da se može napisati zabavan a ne isprazan bestseler, da se mogu bez patetike postaviti pitanja o pravoj prirodi ljubavi koja ima hiljadu lica, o žrtvovanju i zahvalnosti. Uživaćete čitajući delo koje se ne podsmeva zdravom razumu i ne klizi u bolesni sentimentalizam iako govori o osećanjima, u napetosti između komičnog i tragičnog, u zanimljivoj rekonstrukciji druge polovine 20.veka.

Advertisements

One Comment Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s