La Mano de Dios

la_mano_de_dios

Svi u porodici volimo fudbal i navijamo za Zvezdu. Nikad se nismo raspravljali o kvalitetima Nenada Sakića ili Vladana Lukića, jer tu nema o čemu da se priča. Međutim, kad je reč o pravim fudbalerima, tokom godina su tri filozofske škole definisale svoje pravce razmišljanja:

  • deda tvrdi da je Džaja bio obična trkačka mašina i da, za razliku od Šekularca, nije imao pojma o fudbalu („kad si ti video da je Džajić nekoga predriblao“ – „deda, nisam ga nikad video ni blizu lopte, rođen sam mnogo nakon što je okačio patike o klin“),
  • ćale u najboljeg fudbalera svih vremena vazdiže Peleta Brazilca, a na drugo mesto stavlja Krojfa (ali pravog, ne njegovog očigledno komšijinog sina),
  • i konačno ja, koji tvrdim da bi pomenutom Edisonu Arantesu do Našimentu alias Peleu svaki prosečan bekač, za početak iz brazilske opštinske lige Kopakabana, danas polomio obe noge i ključnu kost gratis kada bi ovaj krenuo da ga dribla od jutra do prekosutra, pa kad mu dosadi, vrati ga na početak i krene ponovo da dribla.

El Pibe ili „kudravi Gaučos“ kako su ga nazivali uvek inventivni novinari naših sportskih redakcija, je tri puta brži od Džaje, ima bolji centaršut levom nogom, a desna mu ne služi samo zbog estetike i da se na nju oslanja dok hoda, za razliku od Pelea i Šekularca sve radi u trku i sposoban je da da gol i sa više od 20 cm od gol linije.

Emir Kusturica, i sam ljubitelj fudbala, lake priče i teških droga (dobro, za ovo nisam siguran, ali deluje tako), odlučio je da snimi film o Diegu Armandu Maradoni, bez sumnje jednim od najboljih fudbalera sveta svih vremena. To je prvi dokumentarni film koji se bavi svim aspektima života ovog veoma zanimljivog čoveka. Kako je sam reditelj izjavio, film prikazuje priču o „tri Maradone“: fudbalera, politički svesnog latinoameričkog levičara koji se bori protiv politike SAD i porodičnog čoveka. Kroz film se provlače najupečatljivije scene bogate Maradonine karijere: golovi u Napoliju, golovi na Svetskom prvenstvu 1986, pakao kroz koji je prošao tokom SP u SAD-u, scene iz argentinske lige i erupcije oduševljenja navijača pri svakom njegovom prikazivanju u javnosti.

Nakon gledanja filma, verovatno bez treptanja i veoma moguće bez disanja, momentalno sam promenio zvono telefona u pesmu koja se provlači kroz ceo film. Da ne bih prepričavao svaku scenu, jer ću vam ili ubiti želju za gledanjem, ili za čitanjem, a najverovatnije i za životom, navešću samo nekoliko stvari koje su na mene ostavile jak utisak:

  • Diego kao klinac, šutira loptu i vežba bukvalno danju i noću, ima 11 godina, a njegov drug kaže „on je naš Bog, ne postoji stvar koju on ne bi uradio za nas i svi ga poštujemo“,
  • Diego putuje vozom sa argentinskim levičarima na veliki skup svih latinoameričkih levih političkih opcija, u znak protesta protiv globalističke politike SAD,
  • Manu Chao, koji na ulici ispred Maradoninog hotela peva pesmu u njegovu čast,
  • osamnaesti rođendan Diegove ćerke, na kojem se peva pesma o Maradoni:

Bez obzira da li delite moje mišljenje o fudbalskim kvalitetima ovog čoveka, odvojte 90 minuta da pogledate film. Skoro sam potpuno siguran da ćete promeniti neke poglede i na svet i na fudbal i na Maradonu.

Za kraj, rečenica koju Maradona iz duše govori Kusturici: „e moj Emire, znaš li ti kakav bih ja bio fudbaler da nije bilo kokaina…“

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s