Of all the gin joints in all the towns in all the world, she walks into mine

casablanca

Snimanje filma je bilo pri kraju. Histerični režiser Michael Curtiz (Madjar poreklom, rođen kao Mihalj Kertes u Budimpešti) rekao je Humphrey Bogartu da izadje na scenu Rick’s Cafe Americaine i klimne glavom ka praznoj sali. Glumac je pitao:“Kome klimam glavom?“ „Nemoj da postavljaš toliko pitanja. Stani tu i klimni glavom. Onda idi kući!“

Tek nekoliko meseci kasnije kad vidi montiran materijal Bogartu će biti jasno da je to signal za orkestar u klubu da zasvira Marseljezu i zagluši nemačku himnu. To je jedna od najvažnijih scena filma a inspirisana je filmom Žana Renoara „Le Grande Illusion“ o Prvom svetskom ratu.

Snimanje „Casablance“ po neurednosti koncepcije je bilo tipično za studijski sistem ranih 40-ih i ličilo je na sastavljanje na proizvodnoj traci. Jedan od scenarista Howard Koch kaže da je to bila trka između kamere i olovaka.
Scenario je zasnovan na drami „Everybody comes to Rick’s“ koju su napisali Murray Burnett i Joan Allison u leto 1940. Drama je prvi put izvedena pola veka kasnije u pozorištu Whitehall Theatre u Londonu 1991. Autori su je od samog nastanka nudili filmskim studijima ali rukopis je zbog američke neutralnosti uzet u razmatranje tek u decembru 1941. posle napada na Pearl Harbor. Jack Warner, šef studija Warner Bros, platio je prava za snimanje tada rekordnih 20.000 dolara i odredio je za producenta svoju desnu ruku Hala Wallisa a Michael Curtiz (tada poznat po velikim hitovima „Captain Blood“ i „The Adventures of Robin Hood“ sa Erolom Flinom) je izabran da režira.

Producent je da bi mogao da radi na miru podmetnuo magazinu „The Hollywood Reporter“ priču da će glavne uloge biti dodeljene Ronaldu Reaganu i Ann Sheriden iako se opredelio za Bogarta od samog početka jer mu se sviđao njegov cinični stil( Bogiju je ovo prva romantična uloga a pre toga se proslavio ulogama detektiva i antiheroja).

Ingrid Bergman se nevoljno pridružila jer je izgubila nadu za ulogu u filmu „Za kim zvona zvone“ po Hemingvejevom velikom hitu o španskom građanskom ratu. Šef njenog studija David O. Selznick je pristao da je pozajmi Warner Brosu pod dva uslova: da oni njemu zauzvrat pozajme Oliviu de Havilland a drugi je bio da mu pošalju scenario na čitanje. Braća Epstain koji su bili angažovani na adaptaciji drame u tom trenutku uopšte nisu imali priču pa su na brzinu sklepali nešto što je ipak zadovoljilo Selznicka.

Za ulogu Victora Laszloa prvo su hteli Philie Dorena (koji je već glumio vođu pokreta otpora u filmu „Underground“ iz 1941.) ali kako je on imao ugovor sa MGM-om angažovan je Paul Henreid, tada zvezda u usponu kojem se uloga nije svidela ali ga je Wallis ubedio obećavši mu određene izmene u scenariju i dobru platu.

Pošto su razmatrali razne opcije (Ella Fitzgerald i Lena Horne su bile viđene za ulogu Sam) izvršena je zamena pola i Sam je postao bubnjar Dooley Wilson uprkos činjenici da nije znao da svira klavir(umesto njega sviraju Sydney Greenstreet i Peter Lorre).

Snimanje je počelo 25.maja 1942. sa 65 stranica odobrenog scenarija (oko pola ukupne priče). Sedam pisaca je radilo na pisanju. Braća Epstain su nakon što su napisali deo do scene sa flashbackom o okupaciji Pariza morali u Washington na snimanje „Why we fight“ Franca Capre. Dužnost scenariste preuzima mladi Howard Koch koji se proslavio radom na radijskoj seriji Orsona Wellsa „Rat svetova“.Kakva je konfuzija vladala pokazuje činjenica da mu je Ingrid Bergman jednom prišla da ga pita kako da odigra jednu ljubavnu scenu pošto još nije znala sa kojim će likom završiti na kraju priče.

Uvodna scena je učinjena autentičnom korišćenjem reportaže slične američkim filmskim novostima “The March of Time“(1936-1951) i narativnog glasa. Egzotičnu atmosferu Curtiz je kopirao iz poznatog francuskog gangsterskog filma „Pepe le moko“(1937) koji je Julien Duvivier snimao u Maroku.

Raspored snimanja je često odlagan ne samo zbog zauzetosti glumaca koji su istovremeno snimali i druge filmove već i zbog toga što su železnička stanica, crna berza i Blue Parrot Caffe korišćeni i za druge produkcije.

Iako u filmu izgara od ljubavi Bogart je bio veoma hladan prema Bergmanovoj i skoro da nije ni pričao sa njom zato što ga je njegova tadašnja žena Mayo Methot sumnjičila da ima aferu sa glavnom glumicom.

Režiser Curtiz je s druge strane kao nepopravljivi ženskaroš u svojoj prikolici za vreme pauze za ručak organizovao privatne kastinge za mlađe glumice. Jedna od tih seansi je postala javna za celu ekipu jer mu je Peter Lorre ubacio mikrofon u prikolicu. Budući veoma bučan Mađar je stalno vikao na sve a čuvena je njegova izjava kada je iznerviran radom svog asistenta rekao: „The next time I want an idiot to do this, I’ll do it myself!“

Kada je snimanje sustiglo napisani scenario pisci su donosili stranice sa dijalozima istog dana kada je trebalo da se snime pa su ih glumci dobijali nekoliko trenutaka pre nego stanu pred kamere. Koch se žalio zbog beskrajnih izmena u scenariju koje su uništavale logičnu nit filma. „Ne brini ti o logičnom“, kazao mu je Curtiz. „Ja činim da se sve odvija brzo a niko to i ne primećuje!“ Njegova uputstva Bergmanovoj bila su još manje određena. „Odigraj to …između“, rekao joj je kasnije se požalivši ekipi, „Glumci! Hoće da saznaju sve!“

Još uvek je postojao problem kako okončati priču. U originalnom komadu Rick se jednostavno preda nacistima. Producent Wallis se ovome protivio smatrajući da se to neće svideti publici. Razmatrana su i druga rešenja: Ilsa odlazi sa Rickom, Ilsa ostaje sa Rickom, Rick gine pomažući Laslu i Ilsi da pobegnu…Ipak u strahu od cenzure Komisije za moral nije se smela prikazati žena koja napušta muža a i režiser je želeo da Rickova i Ilsina ljubav ima tužan kraj.

Blizanci Epstain su legendarni kraj smislili 15. jula 1942. (19 dana pre utvrđenog roka za kraj snimanja). Zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi na Sanset Bulevaru u jednom trenutku su se pogledali i istovremeno izgovorili: „Postrojte dežurne krivce!“ „Zbog čega? Zbog ubistva. Ko je glavni kandidat da bude ubijen? Major Strasser. Ko bi mogao da ga upuca? Rick.“

Producent Wallis ipak nije bio potpuno zadovoljan krajem i hteo je da ga nekako zaokruži pa je sam dopisao čuvenu rečenicu koju Rick izgovara dok nestaju u magli: „Louis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.“

Kompozitor Max Steiner je mrzeo pesmu „As Time Goes By“(napisao je Herman Hupfeld 1931. za brodvejski mjuzikl „Everybody’s Welcome”) i zgrozio se idejom da to bude glavna muzička tema pa je zahtevao izmene i da lično komponuje novu pesmu. Međutim izmene nisu mogle da se izvrše jer bi to zahtevalo ponovno snimanje scena sa Ingrid Bergman koja je u tom trenutku dobila ulogu koju je dugo želela u filmu „Za kim zvona zvone“ (a za tu ulogu je i bitno promenila izgled skrativši kosu).

Kada se 8. novembra 1942. saveznička vojska iskrcala u severnoj Africi i oslobodila Alžir, Oran i Kazablanku Warner Bros je požurio da brže bolje iskoristi trenutnu obaveštenost američke publike o malom marokanskom gradu i izbacuje prvu kopiju filma 18 dana kasnije, čitavih 7 meseci pre prvobitnog plana. Premijera je održana u Njujorku u bioskopu „Hollywood“ a kritičari su bili veoma uzdržani procenivši film kao podnošljiv ali ni prineti nekim ranijim Bogartovim filmovima. Ipak, film postaje veoma gledan, dobija i tri Oskara za najbolji film, najboljeg režisera i najbolji scenario a nominovani su bili i Bogart za najboljeg glavnog glumca, Claude Rains (kapetan Louis Renalt u filmu) za najboljeg sporednog glumca, Arthur Edeson je bio nominovan za najbolju kinematografiju, Owen Marks za montažu a Max Steiner za muziku.

Kritičar Pauline Kael je jednom rekla kako je to film koji demonstrira koliko zabavan može biti jedan loš film a Julius Epstain se slaže da u filmu ima puno gluposti „ali ako gluposti funkcionišu onda je to sasvim u redu.“ Niko nije siguran u čemu leži tajna zavodljivosti ovog filma ali možda je to suština celuloidne magije. Svako ko ga je gledao ima svoj omiljeni citat ili scenu, meni su uglavnom Rickove izjave i dijalozi u sećanju:

Major Strasser: What is your nationality?
Rick Blaine: I’m a drunkard.
Capt. Louis Renault: That makes Rick a citizen of the world.

Od tada film je uvek u svim anketama među 100 najboljih filmova svih vremena a u USA filmofili su se dugo delili na one kojima je „Casablanca“ najbolji film i one kojima je to „Gone with the Wind“.
Braća Marx su hteli da 1946. snime parodiju ali su toliko izmenili scenario da je sličnost samo u naslovu „A night in Casablanca“. Jack Warner je pretio da će ih tužiti. „Tvrdiš da poseduješ ime Casablanca“, pitao je Groucho. „A šta ćemo sa onim brothers? Je li i to tvoje?”

Warner Bros su čak planirali i nastavak „Brazzaville“ ali od toga ništa nije bilo. 1998. pisac Michael Walsh je napisao roman „As time goes by“ o tome da li su Victor i Ilsa uspeli da stignu u Ameriku.

Oni koji se foliraju da su gledali „Casablancu“ često citiraju rečenicu „Play it again, Sam“ koje uopšte nema u filmu. Ipak ovaj najčuveniji pogrešni filmski citat je poslužio kao naslov filmu Vudija Alena iz 1972. koji govori o nesigurnom tipu opsednutom filmom „Casablanca“. U popularnoj romantičnoj komediji iz 1989. „When Harry Met Sally…“ ima više referenci koje upućuju na Casablancu a čak su i neke scene i inkorporirane u film. Film koji u velikoj meri kopira zaplet „Casablance“ je „Havana“ iz 1990.

1995. je izašla Looney Tunes verzija filma „Carrotblanca“. Dača je Sam, Tweety je Peter Lorre a Duško je normalno Rick. Iste godine pojavljuje se i film čiji je naslov direktni citat „Usual Suspects“ mada sama radnja nema nikakve veze sa Casablancom(iako pominjanje mađarske mafije može biti neka aluzija na Curtiza, haha).

Čuvenom italijanskom autoru Atiliju Mikeluciju film je bio inspiracija za veoma uspešan strip “Marcele Labrume“ a naša Riblja Čorba ima pesmu koja počinje „Kad obijem neku banku odo’ ja u Kazablanku jer tamo živi Hemfri Bogart…“
2004.  grad Kazablanka dobija  „Rick’s Cafe“   koji je replika Rikovog restorana iz filma a otvoriće ga bivša službenica američke ambasade u Maroku Kathy Kriger.

„Svaki put kada gledam ‘Kazablanku’ potajno se nadam srećnom kraju. Znamo kako se film završava, svi pamtimo legendarnu scenu rastanka, ali je Ilzin odlazak svaki put jednako dramatičan“ – rekao je Rodžer Ebert, „Pulicerom“ nagrađeni filmski kritičar, koji je ovom izjavom dočarao mišljenje miliona obožavalaca „Kazablanke“.

We’ll always have Casablanca!

Advertisements

One Comment Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s