Predstava „Bure baruta“

Bure_barutaBure baruta“ je predstava režisera Slobodana Unkovskog, rađena po tekstu Dejana Dukovskog, koja je svojevremeno igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imao sam retku sreću i čast da prisustvujem prvoj reprizi ove predstave, nekog dana sada već daleke 1995. godine.

Posete Beogradu i odlasci u pozorište bili su najbolji provod koji smo imali u to vreme, pored neizostavnih doživljaja u ubskom „krugu dvojke“, koje ću uvek pominjati nezavisno od teme teksta. Dakle, nismo mogli da poželimo bolji petak: skraćeni časovi popodne, kako bismo na vreme stigli da se prošetamo kroz Knez Mihajlovu (u vreme inflacije i krize, to nam je bilo svetsko čudo), vidimo još neku BG znamenitost i naravno gledamo predstavu.

Provod je počinjao već ispred autobusa, a unutra smo, sasvim suprotno od svrhe našeg puta, pevali narodnjake i to npr. „Dragi, Drakče, Dragoljube“. Tu divnu pesmu, koju u originalu izvodi Radoš Bajić, posle jubilarnog petnaestog uzastopnog izvođenja, odnosno negde iza Bariča, prestali smo da pevamo pod pretnjom profesorke Ljubice, odnosno njenog ljubaznog poziva „da se nosite u vražju mater i vi i vaš Dragoljub i njegovi kukuruzi“.

Po dolasku u „jugodrp“, mnogi od nas nisu mogli da sakriju oduševljenje enterijerom, ali ni mladim glumcima i glumicama (npr, Dubravka Mijatović je izazvala posebno jake emocije kod muškog dela odeljenja I-a).

Dugo sam bio ubeđen da je celokupna atmosfera tog dana učinila da tu predstavu smatram najboljom koju sam ikada gledao. Mislio sam da je čitav taj splet okolnosti i dobar provod pre početka doprineo da je možda doživim boljom nego što objektivno jeste. Pre i posle toga sam, što sa školom, što samostalno, gledao mnogo dobrih predstava sa vrhunskim glumcima (Kus petlić, Gospođa ministarka, Mala, Profesionalac, itd itd), ali i dalje mi je „Bure baruta“ bilo na prvom mestu. Pre nekoliko godina, predstava se ponovo davala u Narodnom pozorištu i tada sam definitivno dobio potvrdu svoje teorije.

Predstavu je teško opisati jer je prepuna svega što pozorište može da pruži danas u svojoj najčistijoj formi. Iz očaja stvoren je spektakl koji ima evropske dimenzije i samim tim za nas izuzetno značenje pa ga stoga treba videti da bismo osetili koliko pozorište može da bude veliko, uzbudljivo i moćno da nas ispuni i razjasni u našim istinama i iluzijama.

„Bure Baruta“, Petar Volk, Ilustrovana Politika

Počev od prve scene, u kojoj dva najbolja druga postepeno jedan drugom otkrivaju najveće tajne – sitne pakosti koje su činili međusobno, a koje su kasnije imale velike posledice po obojicu, sve do poslednjih scena u Americi, imao sam utisak da se radi o životu jednog čoveka. Razočarenje u najboljeg prijatelja, nedostižna ljubav, odlazak u daleku zemlju u potrazi za boljim životom, povratak negde gde više nema razloga za to…  delovalo mi je kao tipična slika mladog čoveka koji je početkom devedesetih želeo da nađe svoj mir i sreću, nesvestan da je više nikada neće naći.

Sa druge strane, ljudi koji se profesionalno bave pozorištem i razumeju to mnogo bolje nego ja, posmatraju je u širem kontekstu i predstavljaju kao moralni i psihički pad društva, koje je izazvalo najokrutniji rat u Evropi od vremena hitlerizma.

252412_bure-baruta_fAko uzmemo da je društvo sastavljeno od pojedinaca i posmatramo društvo kao jedan skup, onda bi i moja teorija mogla da se čini ispravnom, a čitalac verovatno da se smori od prosipanja socioloških fraza 😉

Na osnovu istog književnog dela je snimljen istoimeni film, a neki od glumaca iz predstave našli su se i u tom ostvarenju, većinom glumeći iste likove. Kao i predstavu, mogao bih i taj film da gledam svaki dan, ali realno, drugačiji je osećaj u pozorištu, nego u dnevnoj sobi i mnogo je više emocija koje se na taj način prikupe, da ne kažem absorbuju i opet počnem sa velikim rečima 🙂

Glumačka postava predstave je blago rečeno impresivna: Boris Isaković, Branislav Lečić, Dragan Jovanović, Boris Milivojević, Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Vojislav Brajović, Vojin Ćetković… Na fotkama vidimo i Dragana Mićanovića i Mirjanu Joković, ali stvarno se ne sećam ko je od svih pobrojanih glumio to veče, a ko je ušao kasnije u postavu.

Gledaoci su sa predstave izlazili suznih očiju. Za sebe samo mogu reći da oduševljenje i emocije traju već 18 godina. Ništa više.

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. mijat kaže:

    Predstava je emotivnija nego film mada i on budi jake emocije

  2. Nisam ni sumnjala u tvoje spisateljske sposobnosti 🙂 Hvala ti za ovo podsecanje na lepe godine uz primedbu da nisi bas morao tačno da navedeš koliko je prošlo od tad.

    1. stF1 kaže:

      Hvala na komplimentu 🙂 Šta sam napisao, 18? Pogrešio sam, bilo je 8 🙂

      1. Punoletno „bure“ 😉

  3. Marko Gaćinović kaže:

    Drago mi je što vidim da Spejs nije jedina umetnička duša, nego da je predstava ostavila traga na više vas. 😀

    Spejs je došao pun utisaka i pričao čini mi se danima o predstavi. Mogu reći da su njegovi utisci ostavili utisak na mene, tzv. meta-utisak. 🙂

  4. Dragica kaže:

    Nekad bilo sad se spominjalo.
    Sto bi rekla Andjelija- hvala sto si nas podsetio na te radosne dane. Stvarno je u to vreme pozoriste bilo pravo otkrivenje za mene i od tada sam opcinjena njime.
    Bilo je zabavno citati 😉

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s