Stvaralaštvo Konstantina Kavafisa

Moram priznati, do pre par nedelja nisam nikada čuo za Konstantina Kavafisa. Igrom slučaja, umesto vikend izdanja lista „Danas“, u rukama mi se našla subotnja „Politika“ i zajedno s njom, dodatak o kulturi. Godinama unazad, „Politika“ je imala najbolje kulturne rubrike, ali sa opštom erozijom vrednosti i oni su prostor često ispunjavali sadržajem sumnjivog kvaliteta. Srećom po mene, ovoga puta to nije bio slučaj, pa sam dobio priliku da se prvi put sretnem sa likom i delom grčkog pesnika, rodom iz egipatske Aleksandrije.

Rođen 1863. godine kao deveto dete u uglednoj porodici aleksandrijskih Grka, Petra i Hariklije, Konstantin Kavafis odrasta u oskudici i čestom menjanju mesta boravka. Kada je tokom političkih sukoba 1882. između Egipta i Engleske izgorela njegova porodična kuća, sa majkom i ostalom decom odlazi iz Aleksandrije u Carigrad. O tom putovanju Kavafis je sastavio (izgubljeni) dnevnik. Od 1885, kada se vraća u Aleksandriju, pa sve do 1892, kada dobija stalno zaposlenje kao sekretar u gradskom vodovodu, bavi se novinarstvom i pisanjem pesama.

Čitav mu je život tekao ustaljenim ritmom: trideset je godina radio kao običan službenik jednolične administrativne poslove za istim pisaćim stolom, sa striktnim radnim vremenom, koje mu je barem, kao što je sam isticao, ostavljalo slobodna popodneva. Osim kratkih poseta Parizu, Londonu i Atini, nije napuštao rodni grad.

kavafis1352476439U vreme kada je Kavafis stvarao, u Grčkoj je dominirala patetičko–retorička škola Kostisa Palamasa, izrazite nacionalne orijentacije. Teme koje su težile učvršćivanju nacionalne svesti, velika ideja priključivanja matici Grčkoj vekovnih grčkih ognjišta koje su ih zauzeli Turci i ponovnog okupljanja svih Grka u jednu državu, Kavafisa nisu zanimale. Kavafisovo helenstvo je helenstvo Grka dijaspore — i to Aleksandrije, grada bogate helenske prošlosti, koji ga je i usmerio na helenizam, na svet stvoren osvajanjima Aleksandra Velikog. Priča tog doba ispreplitanja kultura, naroda i religija, te mitski grad Aleksandrija, u kojem su zajedno živeli i Grci i Jevreji i pagani i hršićani, zauzimaju središnje mesto u Kavafisovom opusu.

Tek nakon bolnog iskustva maloazijske katastrofe, kada je u kasnom međuratnom razdoblju rodoljubnu poeziju zamenila ona pesimističkih tonova, poezija beznađa, apatije i traumatičnih ratnih iskustava, Kavafisova poezija se mogla  prihvatiti u samoj Grčkoj. Od nekada osuđivanog poete, kojega su smatrali strancem i orijentalcem, postao je neiscrpan izvor naraštajima novogrčkih pesnika.

„Duša svete dekadencije i vodeći eremit Aleksandrije“ – nazvao ga je Nikos Kazancakis, dok su ga ostali Grci savremenici upravo zbog te dekadencije osuđivali, uostalom kao i zbog homoseksualnih tema koje je nesputano obrađivao.

Za razliku od pesnika matične Grčke, na koje je uticala francuska, italijanska, pa i nemačka književnost, Kavafis je stvarao pod neposrednim uticajem engleske romantične škole i engleske tradicije, pogotovu dela Šekspira i Oskara Vajlda. Prve pesme je i počeo pisati na engleskom (kao Constantin P. Cavafy) 1884. godine. Pošto se služio i francuskim, dobro je upoznao Prusta, Bodlera i Verlena. Kavafisov, po obimu skroman opus, koji sadrži sveukupno 253 naslova, konvencionalno se deli na filozofske, istorijske i erotske pesme.

Gajio je aristokratski i elitistički odnos prema svojim delima. Težeći savršenstvu, bezbroj ih je puta prepravljao ili čak uništavao, sve dok ne bi postale željena verzija. Nikada nije ponudio ni jedno svoje delo na prodaju, a dve male zbirke poezije, koje su objavljene za života, objavio je o svom trošku. Kretao se u vrlo uskom, odabranom krugu prijatelja i obožavatelja, kojima je davao svoje pesme na čitanje.

KavafisProtežući istorijsku nit kroz osamnaest vekova, Kavafis je prikazao sličice helenskog ili heleniziranog života, povezujući veliki novi helenski svet, preko grčko–rimskih vremena i prodora hrišćanstva, s godinama sumraka Vizantije i pada Konstantinopolja. Kavafisa u tom velikom vremenskome luku ne zanimaju slavna razdoblja, već prelazna – u kojima vladaju moralna i politička konfuzija i nesigurnost. Porazi, slomovi i krizna vremena inspiršu Kavafisa, jer najbolje kroz njih može iskazati dramski napregnute sudbinske situacije. To su trenuci u kojima osećanja uzaludnosti, pesimizma i fatalizma zamenjuju osećaji dostojanstva i ponosa, kada se neminovnost pretvori u snagu glavnoga lika. Kavafis je uvek na strani gubitnika, na strani onih koji su izmanipulisani političkim događajima. Ciničan stav prema svim velikim istorijskim događanjima, Kavafis najbolje iskazuje ironijom, popraćenom tragičnom grimasom. U njegovoj poeziji nema radosnih nota. Prevladavaju ozbiljnost, težina i odmerenost.

Pesnikov opus karakteriziše i vrlo specifičan jezik, hibridna mešavina žargona i arhaiziranog grčkog, koji otežava njegovo prenošenje na druge jezike.

Danas je Konstantin Kavafis, uz nobelovce G. Seferisa i Odiseasa Elitisa, afirmisan u Grčkoj i u inostranstvu kao klasik savremene grčke poezije.

Ovde ću izdvojiti pesmu koja mi se najviše dopala i navela me na razmišljanje, tačnije asocirala na način funkcionisanja naše države. Ostale pesme možete naći na netu, kao i na blogu „Udica za srce„.

IŠČEKIVANJE VARVARA

Koga to očekujemo ovdje na agori?

Varvari danas će doći.

Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sjede senatori, zakone ne kroje?

Zato jer varvari danas će doći.
Al’ zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom donijeće svoje.

Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?

Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišo je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gdje utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.

Zašto su izišli konzuli naši,
njih dva, i pretori u togama crvenim?
Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,
od smaragda svi ti sjajni prstenovi?
Zbog čeg skupocjene štapove nose danas,
što rezbariše ih najbolji zlatari?

Zato jer varvari danas će doći,
a varvare zasjenjuju stvari.

Zašto nisu došli, ko obično, časni besjednici
da sačine govor i da kažu svoje?

Zato jer varvari danas će doći
a besjede, ljeporječje, varvarima dosadno je.

Al’ otkud najednom nelagodnost i pometnja?
(Kako ozbiljna su postala sva lica.)
Zašto tako brzo ulice i trgovi puste
i svak odlazi doma, opsjednut mislima?

Zato jer noć pade a varvara nema.
neki ljudi stigoše s granice,
tvrde da varvara nema više.

Bez varvara sada što će biti s nama?
Ti ljudi, na kraju, bjehu neko rješenje.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s