LearzA

1373680108861U ovoj zabiti sam tri dana i već sam ubio šestoricu, a moja meta se još uvek nije pojavila. Znao sam da će biti ovako od trenutka kad sam parkirao leteći skuter i zagegao se glavnom prašnjavom ulicom. Osećao sam poglede ljudi kao užarene snopove svetlosti po leđima – mali, zdepasti debeljko, ružan kao pas, sa laserskim pištoljem za pojasom, samouvereno se ljulja u pravcu birtije kao da je upravo oslobodio Univerzum. Svakim korakom ostavljao sam iza sebe šušketavi žamor. Uvek ista priča: prvo podsmeh, pa bezdušno zadirkivanje, uvrede, napadi, a onda prskanje krvi, neverica i vrištanje. Budale.

Prvog dana smakao sam dvojicu za kartaškim stolom. Varao sam, naravno. Bez toga ne vidim ništa zanimljivo u pokeru, ali problem nije bio u tome. Pričali su nešto o tome kako rugobni kepec ima isuviše sreće i da životinjama ne treba dozvoliti da ulaze baš svuda. Rekao sam da su životinje po svoj prilici već opštile sa njihovim babama, a možda im baš upravo opasuju sestre. Odmah su skočili, ali odmah su i pali. Sutradan su došla dva brata jednog od njih i bio sam prinuđen da im zatrem lozu. Juče su se pojavila dva mračna tipa. Dobacivali su mi nemaštovite uvrede preko stola. Krčmar upravo briše njihove ostatke sa zida i gleda me poput prebijene životinje čkiljeći jednim okom koje sam ostavio da mu se nađe. Pevao je kao slavuj noćas, priznavši da su dvojicu pacera poslale neke kukavice iz grada. Oh, kako je strah divan pokretač! Uplašili su se mene – onog kojeg su prvog dana svi smatrali karikaturom. Ako se meta ne pojavi sutra, pozabaviću se malo sa njima. Trudiću se da budem originalan, pucanje u ljude zamara posle nekog vremena, posebno ako je u pitanju gomila zastrašenih zečeva koji ne pokušavaju da se brane.

sava 1Meta je stigla. Zamrzeo sam ga istog trenutka kada se pojavio u krčmi. Visoki, lepuškasti kicoš bezdušnog pogleda. Ležernim korakom je došao do šanka i naručio piće ne obazirući se na jednookog krčmara koji je drhtao kao prezategnuta žica. Ovo će biti lako. Znam da si samo u prolazu, Lepi, ali proći nećeš.

Ustao sam i došao do šanka. Nije se ni okrenuo, mada sam video da je u ogledalu primetio moj pokret. Misli da sam bezopasan, kao i svi koji me vide prvi put.

Naslonio sam se i povukao ga lagano za rukav, bez ikakve žustrine. Volim da verujem da sam čovek od stila.

– Ej, Lepi, nisi platio ulaz!

Pogledao me je mrzovoljno.

– Odjebi, kepecu!

Tu smo, dakle, momče.

– Visok sam preko 120 cm, Lepi.
– Ne zovi me Lepi, kepecu. Ne zanima me koliko si visok. Odjebi u skokovima.
– Izađi na ulicu i reci mi to opet, Lepi.
– Ne borim se sa kratežima, Kepi.
– Tvoja keva sinoć nije imala ništa protiv mog krateža, Lepi. Zovi me „tatice“ od danas.

Po prvi put pogledao me je pravo u oči. Ne znam šta je tamo video, ali uočio sam kratak odsjaj nesigurnosti. Kao da je tek sad opazio jednookog gazdu krčme, nevešto opranu krv na zidovima i na kraju ružnog, niskog debeljka sa laserskim pištoljem na boku.

– Izađi napolje – potrudio sam se da mi glas bude što hladniji. Teatralno sa moje strane, priznajem.
– Pa…hajde. Lep je dan za umiranje.
– Oh, vrlo uzbudljiva konstatacija. Izlazi prvi i ne kenjaj.
– Nećeš mi pucati u ledja, zar ne?
– Pa da propustim da vidim izraz tog anđeoskog lica dok umireš? Ne brini.

Stali smo jedan naspram drugog. Napolju je bio tmuran dan. Nije bilo sunca da komplikuje stvar, mada teško da bi to nešto promenilo.

– Kako se zoveš, kepecu? Da znam koje ime da ti urežem na spomenik.
– Vidim da si dosta vremena proveo po antikvarnicama čitajući romančiće i gledajući one dosadne pokretne slike. Moje ime nije bitno. A ni tvoje. Dobri ljudi ovog grada pobrinuće se za tvoj pogreb.

Dobri ljudi ovog grada bili su na ulici, virili iza ćoškova i kroz prozore. Znao sam šta je u glavi svakog od njih. „Ubij odurnog kepeca! Ubij ga odmah, oslobodi ovaj svet te čudovišnosti! Spasi nas!“ Žao mi je što ću vas razočarati, dragi moji, ali odurni kepec će danas ostati da stoji na ulici.

Lepotan je potegao brže nego što sam mislio, ali opet nedovoljno brzo. Nemi uzdah razočaranja kao da je prekrio ceo grad. Lepi je klečao, neprijatno iznenađen rupom u grudima kroz koju sam mogao da vidim celu aleju zgrčenih, belih lica građana.

Tajna je u kratkim rukama, dečko. Okrenuo sam se da napustim ovu rupu, niko nije pokušao da me zaustavi.

– Nakazo!!! Pacove!

Da li je moguće?

– Ubio si ga, nakazo!

Visoka plavokosa devojka stajala je pored leša i vrištala u mom pravcu, verovatno sestra ili verenica bivšeg lepotana. Sa njom je bila neka odrpana ružnjikava devojčica velikih očiju. Štićenica. Ovdašnji licimeri imali su običaj da uzmu pod zaštitu neko bedno siroče i da mu daju lažnu nadu nekoliko godina. Devojčica se tankom rukom držala za njenu haljinu, kao da se plaši da će joj pobeći.

– Nakazo! – devojka je bila uporna.

Prelepa je, prava vila. Dobar dan, lepotice, ovo ti nije trebalo. Opalio sam tri puta, dva hica su joj okrznula obraze, a treći joj je prošao pravo kroz razdeljak. Onesvestila se skoro istog trenutka. Nikad više nećeš biti toliko lepa. Vila sa ožiljcima. Kroma mi, prava sam umetnička duša.

Sada napokon mogu da krenem. Crvi iz grada neće biti spremni da me gone još nekoliko sati, ako uopšte skupe petlju za to. Svi su hrabri i pametni kad opasnosti vide leđa. Skoro sam stigao do svog skutera kad sam osetio ruku na ramenu.

Okrenuo sam se i uperio laser pravo u lice odrpane devojčice. Gledala me je predubokim očima stežući kamen. Neustrašivo dete u gradu bednika. Mogla je da uzme oružje od Lepog, ali nije. Suze i bes u pogledu, ali nije uspela da se natera da me napadne kamenom. Još uvek ima nečeg dobrog u njoj. Nežno sam sklonio njenu ruku sa ramena. Razumeo sam je. Nije lako kada padne neko ko ti je vratio veru u život.  I ja sam jednom tako stajao na prašnjavoj ulici nad telom čoveka koji je samo hteo da me bar na tren odbrani od zlobe drugih. Mene, izroda i grešku prirode. Idi kući, mala, još nije tvoje vreme. Odrasti, nauči da koristiš laser i tek me onda potraži. Možda budeš brža. Možda.

Napokon sam napustio grad i sad letim pustopoljinama. Prija mi vetar na licu, šteta što nikad neće moći da oduva svu prljavštinu. Gospodar će biti zadovoljan. Obožavam svoj posao, zato ga tako dobro i obavljam. Ja sam LearzA, uništitelj svega lepog.

(Objavljeno u „Znaku Sagite“, br. 20)

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Marko kaže:

    Jel mu gospodar LemagraG?

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s