Igra sudbine

urban fest

Veliki park je obasjan suncem. Svuda unaokolo širi se miris tek procvetalih jorgovana, glasan dečji smeh, njihovi veseli i zanimljivi razgovori i oni uobičajeni, svakodnevni i sasvim predvidivi razgovori odraslih. Svi nekud žure i zauzeti su ili su toliko očarani lepotom tog prolećnog dana da ne obraćaju pažnju na ljude oko sebe. Gledaju jedni druge u prolazu, posmatraju ta lica koja vide po prvi put u životu, ali nemaju vremena da razmišljaju o tome šta se krije iza njih. Ljudi više nemaju mašte, ne zamišljaju šta se dešava u glavama njihovih prolaznika. Ponekad im se čini da je previše i taj jedan život koji imaju, pa postaju bezobzirni prema životima drugih.

U jednom delu tog parka, koji naizgled odiše samo radošću, sedi devojka duge plave kose koja prekriva veći deo njenog bledog lica. Zelene oči još uvek su vlažne od suza. Slabašne ruke su joj sklopljene na kolenima, a jedna od njih zavijena je u gips do lakta. Devojka deluje uznemireno i uplašeno. Ne uklapa se u svoju okolinu, ali to niko ne primećuje. Nikoga ne brine to što tako mlada i lepa devojka plače. Niko se ne pita gde ona živi, koja je njena omiljena knjiga, ima li brata, šta je sanjala protekle noći, da li voli da sluša rok i kako bi izgledala sa osmehom na licu… Nikoga ne zanima čak ni njeno ime, Ksenija.

U svoijim mislima ona se vratila nedelju dana unazad, nalazi se u sali svoje baletske škole i vredno vežba. Za to vreme, na drugom kraju grada, jedna devojka njenih godina, Mina, sprema se da krene u bioskop. Izlazi iz stana, spušta se tri sprata niže sve do prizemlja i kreće ka izlaznim vratima. Tada se seti da je zaboravila da ponese mobilni telefon. Ksenija igra pred ogledalom, a iz ugla prostorije posmatra je njena najbolja drugarica. Okretno i lako, sa puno nežnosti izvodi korak za korakom. Daje sve od sebe da izgleda uverljivo i da što bolje iznese ulogu Uspavane lepotice. Mina se sada ponovo vraća u stan i uzima svoj mobilni telefon. Mlađi brat je moli da mu pomogne oko domaćeg zadatka. Ona gleda na sat i, zaključivši da ima dovoljno vremena do početka filma, prilazi njegovom radnom stolu. Nekoliko ulica dalje njihova majka izlazi iz svoje kancelarije i kreće kući, ali usput odlazi u prodavnicu kako bi kupila sve neophodne sastojke za kolač koji želi da napravi. Ksenija završava svoju koreografiju, njena drugarica aplaudira i govori joj kako je njen ples predivno izgledao, a onda zajedno odlaze u svlačionicu.

Dečak se smeška i potvrdno klima glavom pokazujući tako sestri da mu je sada sve jasno. Ona se ponovo nalazi na pragu stana, kada zazvoni telefon. Razmišlja da li da se javi, a onda se seti da je to verovatno njen drug koji se danas vratio sa putovnja iz Praga. Odlazi do telefona i podiže slušalicu. Bila je u pravu…

Minina mama izlazi iz prodavnice i sreće svoju drugaricu iz srednje škole. Kako to obično biva sa poznanicima koji se nisu videli dugi niz godina, dve žene zastaju i započinju razgovor koji će potrajati najmanje deset minuta. Ksenija izlazi iz baletske škole, pozdravlja se sa drugaricom, a zatim nastavlja kući svojim putem. Daleko odatle, u svom stanu na trećem spratu stare zgrade jedna devojka sluša priču svog druga o lepotama češke prestonice. Zamišlja sve te uske ulice, raskošne mostove, Vltavu. Divi se praškim legendama i zaboravlja na vreme. Ksenija zastaje da zaveže pertlu. Baš tada druga devojka završava razgovor, pozdravlja brata i konačno izlazi iz stana. Brzo silazi do prizemlja i izlazi na ulicu obasjanu suncem. Tada nailazi i njena mama, probijajući se kroz masu ljudi. Njih dve zastaju kako bi poljubile jedna drugu i brzo razmenile par reči. Žena gleda svoj ručni sat i, uvidevši koliko je vremena ostalo do početka projekcije filma, savetuje ćerki da pođe taksijem kako bi stigla na vreme. Devojka se slaže sa njom i uzima novac koji joj je dala za prevoz.

Mlada balerina ide uskom ulicom i iznenada oseti miris svežeg peciva koji je podseti koliko je gladna. Zato odlučuje da uđe u pekaru i kupi kroasan. Mina već par minuta čeka taksi, a čini joj se kao da je prošao čitav sat. Dok Ksenija uživa u ukusu mekog testa i fine čokolade, jedan automobil konačno se parkira ispred Mine i ona žurno ulazi u vozilo. Taksisti govori adresu na koju se uputila i baca pogled na svoj mobilni telefon kako bi se uverila da ima još vremena.

Ksenija se približava svom domu, maštajući o predstojećem baletskom takmičenju na kojem će učestvovati. Taksi se parkira ispred bioskopa, Mina plaća čoveku koji ju je tu dovezao i izlazi iz automobila. Ksenija je sve bliže zgradi u kojoj stanuje. Taksista se sprema da nastavi dalje, ali devojka se iznenada seti da je zaboravila svoje naočare za sunce, pa se okreće sa nadom da vozač  još uvek nije otišao. Čovek to primećuje na retrovizoru i zaustavlja se. Mina uzima ono po šta se vratila, ljubazno se zahvaljuje i kreće ka bioskopu. Vozač taksija sada nastavlja dalje. Ksenija je nadomak svog stana, treba samo da pređe ulicu. To i čini, pomalo zanesena svojim maštanjem o takmičenju. Taksista pravi veliku grešku i neoprezno pogleda na drugu stranu ulice, ne obraćajući pažnju na devojku ispred sebe. Ksenija se nalazi nasred pešačkog prelaza i vidi da kola idu ka njoj. Hvata je panika i počinje da trči. Vozač zaustavlja svoj auto uz škripu kočnica. Devojka uspeva da stigne do druge strane ulice, ali tada nespretno pada na trotoar i odjednom oseća jak i prodoran bol u levoj ruci. Vreme kao da se na trenutak zaustavlja. Ksenija razmišlja samo o jednom: ako se sada povredila, neće moći da igra na takmičenju za koje se sprema već godinu dana. Čovek izlazi iz automobila, pritrčava joj i oseća olakšanje kada vidi da je živa. Vreme tada nastavlja normalno da teče i njih ubrzo okružuje gomila ljudi.

Mina sedi na udobnoj stolici pored svoje drugarice i sa kesom kokica u ruci čeka početak filma.

Danas je trebalo da bude Kseniji veliki dan. Umesto da sada bude u Narodnom pozorištu, ona sama sedi   na klupi u parku. Gleda svoju povređenu ruku i jeca. Sudbina ili slučajnost, više joj nije ni bitno šta, pokvarila je njene planove. Očajna je, sedi i posmatra ljude koji prolaze kraj nje i po ko zna koji put u glavi vraća svaki trenutak tog kobnog dana. Da se tada bar jedna stvar drugačije odigrala, da nije zastala da zaveže pertlu, da nije ušla u pekaru i kupila kroasan ili da je taksista vozio svoju mušteriju na neko drugo mesto, sve bi sada bilo u redu…

Ali pre nego što počnemo da menjamo svet oko sebe, kao što je ona poželela, moramo da shvatimo da smo i mi deo njega. Mi, sa svim svojim snovima, nadanjima, gresima, suzama, osmesima i željama činimo deo te velike knjige čije se nove stranice ispisuju svakog dana i koju niko nikad nije pročitao do kraja. Zato moramo naučiti da prihvatamo sve što nam život daje. Da nema tuge, nikad ne bismo osetili kada dođe sreća.

(Tamara Miličić Ub, 3. nagrada, srednjoškolci)

Advertisements

One Comment Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s