Velika Mrvica i njen mali muškarac

urban fest

Ušla je u autobus u kom sam se vozila. Sela je na mesto pored mog. Nismo se pozdravile, iako se već godinama srećemo iz viđenja. U jednom periodu družila sam se sa njenom decom, možda sam joj koji put rekla ,,dobar dan,, ili ,,doviđenja,,. Deca su odavno porasla kao i ja, i više se ne družimo…Posle toliko godina suludo je pozdravljati nekoga ko te se možda i ne seća…

Sećam se nje… Oduvek su mi ona i njen mali muž bili neobična kombinacija. Deca su im porasla, a oni u ostali isti, nepromenjeni, kao i njihov međusobni odnos – bar ono što mi usputni prolaznici pored njihovih života, možemo videti…Vidimo ženu pedestih godina, krupne konstitucije, tankih nogu na koje se nadovezuje gornji deo tela oblika bureta, velikih i krupnih leđa i ramena…Poznavalac bolesti kičmenog sistema video bi da je to žena sa skifozom i skoliozom, dermatolog bi joj nudio botoks ili ubrizgavanje kakvih kiselina za bore smejalice oko njenih očiju. Obrve nije čupala, stršile su kao kakve strehe iznad njenih sitnih uvučenih očiju…Dete koje je gledalo crtani film sa Duškom Dugouškom pomislilo kako liči na onu Tasmanijsku đavolicu što hoće da se uda.

Njena pojava na prvi pogled gruba i odbojna, nikada mi nije odavala utisak hladne i grube žene. Uvek se smejala šetajući naseljem sa njenim malim mužem, visine do početka njenih grudi, držeći ga ponosno za ruku. Kada su mislili da ih niko ne gleda – valjda kako ni oni nisu gledali druge, znali bi razmeniti nežnosti…Ona bi ga poljubila svojim velikim mesnatim usnama sa uvek istom nijansom crvenog ruža, u ćelu na njegovoj maloj uskoj glavi, poput ragbi lopte, na to bi se On vragoslato nasmejao sa rečima ,,nemoj Mrvice, neko će nas videti,,…Onda bi Mrvica svojom podlakticom skidala trag ruža sa njegove ćele, ravnomerno ga raznoseći po glavi, potom bi se slatko smejali, dobro se zabavljajući ne obraćajući pažnju na poglede prolaznika zbog neobičnog odnosa njihovih visina.

Komšiluk ih je znao zvati ,,komedija koja hoda,, smejali bi im se, deca bi im dobacivala kakve neobzirne šale..Oni ništa nisu ni videli ni čuli, videli su i čuli potrebe onog drugog, zato su zajedno do dana današnjeg…

Mrvica i dalje sedi pored mene, sprema se da siđe na sledećoj stanici, pogleda mirnog zagledanog u daljinu, kao kapetan u mirnu pučinu, probija se kroz gužvu noseci veliku lubenicu u rukama sa još puno kesa. Na stanici je čeka njen mali muškarac sa sjanom ćelom i širokom osmehom. Mrvica mu prilazi ozarenog lica, spušta svoje mesnate usne I ljubi ga u sjajnu ćelu, ostavljajući crveni trag karmina na njegovoj glavi… Mali muškarac nosi kese a Mrvica mu se smeje, odlaze tako skladni u svom neskladu, srećni i ispunjeni.

Gledam ih, sunce im obasjava preplanula tela – bili su na moru izgleda i baš lepo pocrneli, nose kese pune stvari i veliku lubenicu, jedno uz drugo, velika Mrvica i njen mali muškarac…Kao sto su podelili teret u kesama tako ravnomerno dele i sve u životu, svesni da život nije lepa slika za prikazivanje pred komšilukom i svetom, da njima nije potrebna ,,šminka,, pred izlazak na javnu pozornicu života, jer njihov život i njihovu sreću oni su uskladili prema sebi a ne prema očekivanju drugih.

(Staša Obradović 1. nagrada, kategorija odrasli)

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s