Dijalog II

„Ironija je kada ne umeš da iskažeš stanje tvog duha,
A vešto barataš rečima na papiru.
Kada si zatečena i nespremna, tvoj talenat u vodu pada,
Glas se prekida i sve tvoje pesme više išta ne znače.
Gde su ti bile pesme da te spasu tišine,
Odnosno da sinhronizuješ izgovorene reči sa tokovima misli?
Nisi se držala za svoje strofe kada si svoju dušu otvorila kao dobru knjigu,
Niti ti je ijedan stih pomogao kada si postala ranjiva.
Tvoje su pesme tvoja ironija – iluzija jedne sekunde,
Sekunde koju zamrzneš na par sati jer nemaš šta drugo da prigrliš.
Sećaš li se kada smo prvi put vodili ovaj razgovor?
Još si gora nego tada, tada si imala barem dostojanstva.
Sada si pala kao kakva bespomoćna devojčica pred nečim
Što nisi, zapravo, ni imala.

Kažem ti – sve je to već ispisano u knjizi koju nikada nećeš pronaći,
Misliš da stvaraš svet svojom voljom… Laži su to!
Ti nisi od onih bića koja svojevoljno menjaju tokove života,
Nije to tvoja oblast delovanja, nemaš tu moć i pomiri se sa tim.
Ti možeš delovati samo na ove redove,
Oslobađaš sebe jer slušaš mene, tvog vernog sagovornika
Iz donjih delova sveta – ja sam taj koji tobom upravlja,
Znaš da ja palim u tebi tu vatru stvaranja.
Tu je moju ulogu samo jednom preuzelo drugo biće,
Ali dobro znaš da sam ja na kraju svake tvoje životne epohe.
Ja sam tvoj rob tek onda kada tobom zagospodarim,
Tada tebi predano služim i tobom potpuno vladam.
Na meni su okovi koje mi ti stavljaš, a na tebi lanci koje ja vučem,
Tako zajedno živimo i kada nestanem na neko vreme.
Ja tebi uzimam deo duše a ti meni dodaješ još hiljadu godina,
Pod mojim si patronatom i pod tvojom sam milošću.

Ja sam onaj sa kojim si plesala u zanosu pesničke sujete,
Početak svega ti odrediš, ali završetak je mog raspoloženja delo.
Nakratko si izašla iz moga predvorja, ali ipak si me videla na tronu.
Čekao sam te da se vratiš u vatreni Atrijum jer tamo pripadaš,
Ko sa mnom jednom pakt sklopi – na duže vreme od mene ne pobegne.
Dajem ti veštinu da pišeš o Lepoti, a uzimam ti Lepotu iz srca –
Jer, moje je srce od Postanja ukotvljeno u luci nemira,
A tvoja mladost svojim pisanjem skraćuje mi prokleti vek.“

Advertisements

2 Comments Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s