Trenutak je bio tu

Tih meseci radila sam duže nego obično, dolazila sam kući tek posle devet uveče, a onda sam još dva ili tri sata sedela ispred laptopa i radila isto ono što i u kancelariji. Razlika je bila samo u tome što sam umesto košulje i pantalona nosila trenerku i duksericu, a pored sebe sam imala pepeljaru punu pikavaca i čašu piva.

Bila sam zaokupljena brojevima, procentima, kursnim listama i imejl adresama nekih nepoznatih ljudi. Tokom noći sam spavala svega četiri sata u najboljem slučaju. Nisam se osećala dobro i bila sam svesna toga. Bolovi u glavi postali su vremenom nepodnošljivi. Primetila sam i da mi slabi vid, ali ništa nisam učinila povodom toga, jer nisam imala nijednog slobodnog trenutka.

Trudila sam se da sve organizujem i isplaniram unapred, ali i pored toga neprestano sam bila u haosu. Sve češće sam zaticala sebe kako za doručak gutam samo tablete za ublaživanje bolova. Na putu do posla, u prevozu, više nisam čitala knjigu ili slušala muziku kao nekad, već sam odgovarala na mejlove i slala nove ili proveravala govornu poštu. To je bio moj jedini kontakt sa ljudima, jer nisam imala vremena za porodicu i prijatelje. Ni u kancelariji nisam razgovarala sa kolegama, bila sam previše koncentrisana na posao.

Kada bih konačno uveče završila sa svim obavezama, na brzinu sam jela hamburger kupljen u restoranu brze hrane i kupala se, a ona odlazila u krevet željna sna. Da sam u tim danima ikada imala vremena da na trenutak zastanem i razmislim o svom životu, verovatno ne bih shvatala njegovu poentu. Da sam samo imala vremena, sigurna sam da bih mnogo ranije uočila gde grešim i tako sprečila krah koji je sledio. Ali nisam, jednostavno nisam imala vremena…

I baš tokom jednog od tih dana, koji je meni bio kao i svaki drugi i ni po čemu mi se nije činio posebnim, desilo se nešto što me je nateralo da promenim svoj život.

Bio je četvrtak, pola deset uveče, a ja sam kao i bilo koje druge večeri već par sati naporno radila. Onda se začulo zvono… Prvo jednom i kratko, zatim ponovo i ponovo, sve duže i duže… Mislila sam da me verovatno zove neko od prijatelja, ali nisam želela da zbog njih prekidam posao koji sam započela. Međutim, zvono se i dalje čulo. Neko je bio veoma uporan. Onda sam shvatila. Zvuk uopšte nije dopirao iz telefona, već iz hodnika.

Neko je bio pred mojim vratima. Bilo je kasno, nije mi padalo na pamet ko bi to mogao da bude. Uplašila sam se i upravo me taj strah naterao da odvojim pogled od ekrana mog laptopa, ustanem sa stolice i odem do ulaznih vrata. Pogledala sam kroz ključaonicu i ugledala komšiju koji je živeo u stanu do mog. Bio je to veoma povučen i tih čovek, pomalo neobičan starac. Tih dana bila sam toliko zauzeta i nisam imala razumevanja ni za svoje najbliže, tako da sam verovatno bila u stanju da najbolju prijateljicu ili majku ne pustim u stan, ali nekim čudom, ovom deki brzo sam otvorila, bez razmišljanja.

– Dobro veče – reče on tiho – već sam pomislio da niste tu… Izvinite ako sam vas probudio ili ako vas prekidam u nekom bitnom poslu. Malo je nepristojno s moje strane što dolazim ovako kasno, ali… znate…

Pokazujući mu rukom put ka dnevnoj sobi, rekoh:

– Uđite, molim vas.

Starac skide svoju staru sivu beretku i, premeštajući je iz ruke u ruku, bojažljivo klimnu glavom i polako se uputi ka sobi.

Radoznalo sam krenula za njim, ne razmišljajući o tome koliko će se on zadržati ovde i da li će mi oduzeti mnogo vremena. Odjednom sam osetila oštar bol u glavi, toliko jak i prodoran da sam na trenutak morala da stanem. Međutim, to je trajalo veoma kratko i ja sam brzo nastavila dalje.

– Čime mogu da vas poslužim? Želite li čaj ili kafu?

Moj gost stajao je ispred jednog zida i zainteresovano posmatrao slike koje su na njemu bile okačene. Bilo je tu raznih slika: moj prvi rođendan, prvi dan u školi, koncert mog omiljenog benda, zimovanja, letovanja, moja prva ljubav, rođendani mojih drugara, porodična okupljanja… On je svoj pogled zadržao na onoj na kojoj ja kao desetogodišnja devojčica, obučena u šarenu haljinu, držim svog psa u naručju i smejem se toliko iskreno i srdačano da se taj smeh mogao čuti. I moj gost se nasmeja, a onda zbunjeno reče:

– Ne, ne… Ne želim da vas zadržavam. Došao sam samo da vas zamolim za malo mleka. Znate, pronašao sam jedno mače dole na ulazu u zgradu. Niko nije želeo da ga nahrani, pa sam ga doveo u svoj stan, ali nemam mleka… Pa ako vi imate i ako biste mogli da mi sipate samo malo u neku činiju, bio bih vam veoma zahvalan.

I sama sam bila začuđena time koliko me je dirnuo ovaj njegov postupak. Uz osmeh sam rekla:

– Naravno, evo odmah ću ja…

Požurila sam u kuhinju, uzela prvu činiju koja mi se našla pri ruci i otvorila frižider. Sagla sam se da dohvatim mleko, a onda se ponovo javio bol. Ovog puta bio je još jači i nije tako brzo prestao. Sve oko mene počelo je da se okreće i osetila sam kako gubim ravnotežu.

Kada sam ponovo došla sebi, deka mi je pomagao da ustanem. Rekao mi je kako sam odjednom pala i, kako mu se čini, prilično jako udarila glavom o pod. Delovao je zabrinuto…

– O molim vas, ne brinite. U poslednje vreme često imam glavobolje, a ovo je već treći put da padam u nesvest u poslednjih mesec dana.

– Pa to upravo i jeste razlog za zabrinutost, devojko – prvi put ove večeri i prvi put otkako ga poznajem ovaj čovek zvučao je ozbiljno i strogo.

Zato sam pokušala da se ispravim.

– Htela sam da kažem, to je sve verovatno od umora, nije ništa ozbiljno, mada bi verovatno trebalo da posetim lekara.

– To bi bilo pametno, ali… Pre nego što uradite to, možda biste mogli da pokušate nešto drugo. Poslušajte me, nemojte ići sutra na posao. Zapravo, krenite na posao isitm trolejbusom kao i uvek, ali siđite na jednoj stanici ranije. Tamo će vas čekati jedan moj prijatelj, reći ću mu da bude tačan. Eto, on će u devet biti tamo. On je jedini koji vam u ovoj situaciji može pomoći, verujte mi. Odmorićete se, prijaće vam da provedete neko vreme sa njim. – reče on veoma brzo i onda uz osmeh dodade: – Znam da možda ne zvučim ubedljivo, ali nemate šta da izgubite, zar ne?

Nisam stigla ništa ni da kažem, a moj neobični komšija već je izašao noseći mleko za svog novog ljubimca. Nekoliko trenutaka stajala sam u mestu, zbunjena i donekle zadivljena ovim događajem. Znala sam da moram da nastavim sa poslom, ako želim da završim sve do sutra, ali sam ipak otišla u kupatilo da operem kosu. Mislila sam kako treba da izgledam pristojno i lepo kad se sutra budem našla u društvu tog čoveka. Verovatno je to neki psiholog…

Spazila sam klinca još iz trolejbusa. Stajao je tamo i čekao me, premeštajući se sa noge na nogu, držeći ruke u džepovima. Imao je smešnu pletenu kapu, sa velikom šarenom kićankom. Pantalone su mu bile prekratke. Bio je najveći klinac koga sam videla u životu. I svakako jedan od najsmešnijih. Izašla sam na ulicu i osvrtala se oko sebe. Iako je dečak stalno privlačio moj pogled, tada još uvek nisam znala da je on taj koji me čeka. Ljudi su prolazili, izlazili iz trolejbusa ili ulazili u njega i svi su se ubrzo razišli. Tada sam shvatila da smo nas dvoje jedini koji stoje i da dan neću provesti u društvu nekog ozbiljnog, starijeg čoveka.

Klinac je prišao i uhvatio me za ruku. To me je zbunilo i brzo sam ga pitala:

– Kuda ćemo to mi?

– Zar je bitno? Simislićemo već nešto – rekao je prijatnim i simpatičnim dečjim glasom.

– Čekaj, želiš da mi kažeš da nemaš nikakav plan? Da ćemo samo lutati okolo bez cilja? Da ću na to izgubiti ceo dan?

– Planovi su dosadni. Glupo je sve unapred odrediti, onda nema zabave. Treba ostaviti prostora za maštu, slučajnost… Zapravo, sve treba da bude spontano. Znaš, to je najlepše!

– Ja sam zbog ovog lagala kako sam bolesna i nisam otišla na posao- razočarano sam rekla i suze su mi već tekle niz obraze.

-Divno, bravo. Eto, to je improvizacija. Mada si mogla biti bar malo maštovitija. Ali ne brini, nema razloga da plačeš, ja ću ti vratiti maštu koju si izgubila. Hajdemo… – reče moj novi poznanik nežno mi brišući suze.

– Doro, onda hajde da požurimo.

– Ne! Nema žurbe. Nikud ne žurimo, imamo sve vreme sveta i tako će uvek biti. Bolje je malo zakasniti. Onda možeš da upotrebiš maštu u smišljanju razloga zbog kog kasniš.

I tako smo ceo dan šetali gradom. Polako… Nakon dva sata počeli smo da pričamo. Dečak je govorio o pticama, stripovima, jagodama i klovnu kog je juče sreo na ulici. Pričao je o tom klovnu pun oduševljenja. Kada sam pitala šta je to kod njega bilo tako posebno, rekao je da je imao plavi nos. Nisam shvatila to. Onda me je dečak podsetio da klovnovi uglavnom imaju crveni nos i rekao je da nikad pre nije video nijednog koji ima plavi. Objasnio mi je da je to bio najsmešniji i najbolji klovn i da je to sigurno zbog njegovog nosa. Onda je odjednom spomenuo vreme. Tu sam konačno videla priliku da i ja nešto kažem, pa sam spomenula neobično nisku vlažnost vazduha i visoke temperature za to doba godine.

Klinac nije mogao da shvati kako mogu tako da pričam, jer ja nisam ona dosadna žena koja saopštava vremensku prognozu. Naučio me je tada da se ustvari posmatraju oblaci raznih oblika, Mesec, Sunce i posmatra se koja to zvezda noću najjače sija. Može se govoriti još i o tome koliko su lepi kiša i sneg i kako možeš da se rashladiš kad je previše vrućina. Govorio je da se tako priča o vremenu. Onda se nekako setio sladoleda. Rekao je da mu se jede sladoled i zamolio me da nam kupim po jedan, a ja sam rekla da neću, jer je februar. Hladno je i može da se prehladi, a i uostalom smejaće mi se u prodavnici. Dovoljno je bilo samo da me pogleda…

Pet minuta kasnije šetali smo držeći se za ruke i jeli smo sladoled. U jednom trenutku je nestao i jako sam se uplašila. Brzo sam se okrenula unaokolo kako bih ga potražila. Spazila sam ga nekoliko metara dalje kako čuči i mazi jednog psa lutalicu povređene šape. Izgrdila sam ga i rekla kako je kuče veoma prljavo i kako može da ga zarazi. To je bio jedini put u toku dana da se dečak naljutio na mene. Kako bih ga oraspoložila, rekla sam da ću uraditi štagod poželi. Bio je skroman, izabrao je da se igramo pantomime. Bio je prilično dobar u tome, najčešće je imitirao životinje i likove iz crtanih filmova.

S druge strane, meni to uopšte nije išlo od ruke i bila sam prilično dosadna pri imitiranju. Kako bi sada on mene razveselio, u narednih sat vremena naučio me je da oponašam zvuke deset životinja, da se popnem na drvo, da ukradem balon od uličnog prodavca i napravim brodić od papirića u koji je bila umotana bombona. Tada sam shvatila da, iako sam poslednjih meseci radila danonoćno i veoma naporno, odavno nisam naučila ovoliko stvari za ovako kratko vreme. I to, moram priznati, veoma korisnih stvari.

Onda smo otišli na ručak u jedan restoran. Bio je to veoma mali restoran i odmah na ulazu sam videla da su cene bile prilično niske. Pomislila sam da je hrana odvrata. Međutim, ručali smo veoma lepo i sve je bilo ukusnije od onog što sam jela u poslednje vreme.

Nakon toga, otišli smo u obližnji park. Ali nismo seli na klupu, nego na zemlju. Bilo je hladno, ali su nam dozvolili da iz restorana ponesemo dve šolje čaja, tako da smo imali čime da se ugrejemo. Dečak je sve do tog trenutka pažljivo čuvao balon koji je tog dana ukrao, ali onda ga je slučajno pustio i balon je brzo odleteo. Pomislila sam da će biti veoma tužan, ali rekao je da nije, jer će taj njegov balon sigurno naći neko dete na Marsu ili nekoj drugoj planeti.

Počela sam da se smejem, a on je ostao pribran i ljubazno mi objasnio kako vanzemaljci stvarno postoje. Neke je čak i upoznao, dolazili su ponekad kod njega dok spava. Znao je to, jer bi ga ujutru kraj kreveta čekale neke neobične igrače kakvih na našoj planeti nema. Bio je ubedljiv i rekla sam mu kako mu verujem, a stvarno i jesam verovala u to.

Od tog trenutka ponovo sam počela da verujem u mnoge stvari. Odmah sam poželela da napišem pismo Deda Mrazu i ispričam svom zamišljenom drugu kako sam se lepo provela tog dana. Onda je dečak iz velikog džepa izvadio jedan mali radio i pustio muziku. Ležali smo, gledali zvezde i ćutali. Ova tišina bila je mnogo prijatnija od one prve, koja je nastala čim smo se tog jutra sreli. Ova tišina je govorila mnogo. Mogla je da kaže koliko nam je bilo lepo i koliko smo uživali, koliko smo spokojni i bezbrižni u tom trenutku bili. Nakon nekog vremena, moj novi drug je prekinuo tu tišinu:

– Zamisli želju – rekao je.

-Zašto?

-Zbog zvezde padalice.

-Ali nisam je videla.

-Nisam ni ja, ali sigurno postoji neka tu negde, oko nas. Želja se može zamisliti i kada zvezda padne, a siguran sam da je nekad jedna od njih pala baš ovde. Samo šapni tiho u travu.

Verovala sam da je istina ono što dečak kaže i uradila sam sve baš kako mi je objasnio. Kada sam zamislila želju, ustao je i rekao mi da je to bilo poslednje što me je naučio tog dana. Morao je da krene. Pitala sam da li mogu da ga ispratim do kuće, ako se plaši mraka ili da mu dam telefon da pozove roditelje. Rekao je da se ne plaši, jer je mrak lep i prija mu da šeta sam noću. Rekao je i kako ne živi sa mamom i tatom, nego sa dekom, a on nema mobilni. Rastužila sam se i zaplakala sam. Klinac je prišao, čvrsto me zagrlio i poljubio. Onda je iz svog ranca izvadio jednu kesu i pružio mi je, a zatim je otišao.

Tek kada sam došla kući, pogledala sam u kesu. Nisam imala snage da to uradim ranije. Izvadila sam iz nje mleko u tetrapaku na kojem je bio zalepljen papirić sa natpisom: “Hvala. Mojoj maci se veoma dopalo ono koje ste mi dali i zato sam Vam kupio ovo novo.“ Sutra ujutru, čim sam se probudila, potražila sam komšiju. Nije bio u stanu.

Tražila sam ga i narednih dana, sve dok mi nisu rekli da se odselio. Pokušala sam da saznam nešto više, ali niko nije mogao da odgovori na moja pitanja. Dečaka nikad više nisam videla. Nikome nisam rekla šta se to dogodilo, ali sam ponovo živela punim plućima, provodila vreme sa porodicom i prijateljima, maštala sam i smejala se, povremeno sam se pela na drvo, krala balone i šaputala svoje želje u travu. I sve su se ispunile…

Tamara Miličič

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s