Kad je danas bilo juče

 

Nekad se neki ljudi rode u nekom mestu i kasnije, kada treba da odu, da nađu sebe i možda odrastu, oni danima ranije prizivaju kišu da obriše njihove tragove kako bi lakše napustili taj grad.

Kada vikendima počnu da se vraćaju oni dugo i tiho hodaju poznatim ulicama dok ne zaborave da im tu više nije mesto.

Nedeljama popodne piju kafu dok ne zađe sunce da mogu da se iskradu iz grada koji vole i da odu u neki veliki, sivi grad, koji nikada neće voleti.

U autobusima obično ćute, a onda sa prepunim torbama hodaju uz brda dok ne dođu do kafane koja podseća na kuću (da, kafane mogu da podsećaju na kuću).

Onom gradu koji vole bi se ta kafana svidela. Pušta se dobra muzika, pije se pivo crvene boje koje ima 8% alkohola, dovoljno da se prilično brzo zaboravi sve što treba da bude zaboravljeno.

Kada im ni to nije dovoljno, oni na nekom kiosku kupe previše dvolitri piva i onda čitavu noć u nekom stanu filozofiraju o svemiru, crnim rupama i ostalim životno jako bitnim stvarima.

Obično se posle prve jutarnje kafe raziđu. Danima se prave da nešto jako bitno rade u tom jako velikom gradu i tako sve dok se ne vrate svojim kućama.

Jednom je, u jednom od tih stanova svanuo sunčani ponedeljak i umro je David Bowie. Njih dvoje je sedelo za stolom i doručkovalo čips, a onda su izašli napolje i kupili sokić

(„Daćete mi jedan sokić i jedan keksić.“

„sok i..?“

„Ć!“).

Sasvim slučajno, krenuli su zajedno da se švercuju gradskim prevozima, a onda su i peške, uz pomoć lokatora (google maps-a) nalazili udaljene ulice u kojima su imali jako važne poslove. Ona zapravo nije imala pojma šta se dešava. Samo je išla i pričala o svom omiljenom gradu, svojim brdima i odbijala je da prelazi ulicu van pešačkog prelaza. On je radio sve ostalo i posle mnogo prepešačenih kilometara završili su taj jako bitan posao, a neko je jednom rekao da svaki dobro obavljen posao treba nagraditi pivom (taj neko sam ja).

Ponovo su se odvukli u kafanu koja podseća na kuću.

„Nemamo više crvenog piva.“
„Pa, da, bili smo mi sinoć.“
„Imate još dva minuta happy hour-a, za jedno kupljeno pivo, drugo dobijete za dinar.“
„Može, 4 piva!“

Toliko su dugo bili tu da su konobari počeli da ih pamte, zbog njih menjaju muziku i donose im pivo u keramičkim kriglama. On joj je pričao o ubofilima, ljudima koji od svih gradova najviše vole onaj iz kojeg dolaze. Ta reč je nastala od grčke reči philia, što znači ljubav i ubske reči Ub, što znači Ub-najlepši grad na celom svetu.

Stiglo im je i društvo. Osoba koja je imala ispit u 9 uveče morala je da dođe, popije bar 2 piva, ode, pobedi ispit i ponovo se vrati kod njih, da nastave da piju.

U međuvremenu, on je pričao o filmu „Dan mrmota“ i o tome kako će uskoro njih dvoje ući na vrata i zateći sami sebe kako piju.

„Kad je danas bilo juče“

Ili

„Kad je danas bilo sutra“

A posle fajronta su ponovo po kioscima tražili pivo, u pekarama sendviče i onda su do jutra, u jednom stanu, slušali tužnu muziku. Umro je David Bowie.

Danima kasnije, ona je u velikom gradu koji ne voli gledala film „Čovek koji je pao na zemlju“, a on je u gradu koji voli pio pivo i bio čovek koji se vratio na zemlju.

(za 33 sata koliko su bili zajedno prošlo je 1980 minuta, u svakom minutu popili bi po 0,007l piva. 007!)

…jednog dana oni će napustiti velike sive gradove i vratiti se u one najlepše, da možda ne odrastu i da kiša ne obriše njihove tragove.

Advertisements

One Comment Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s