Bolesno tkivo zajednice

Poglavlje I:

Ima tako, valjda u svakom mestu na svetu, taj jedan dan kada vreme odluči sa razlogom da pritegne dizgine, uspori i značajno se stane pripremati za događaj koji će uslediti.

Kraj novembra u baltičkoj varoši Kandavi je taj dan dočekao danas. Kaldrmom se razletoše kočije, brektanje dobi svoju sonatu i prisutni uživahu u svojim pripremama za Njegov večerašnji dolazak u varoš. Bezbrižni zrak obujmi terase rasprostirući prozirne ćilime podno njih. Žurne domaćice izranjahu rublje iz vedara. Gromke dečje pošalice razlegoše se duž kvartova. Stariji, svečano udešeni, požurivahu ih na pastorov zbor. Svakojake namirnice sada prolaze kroz čipkastu maglu blistavih ulica. Lokalni mesar, do guše u poslu sa beličastom satarom, otpozdravlja poput kakvog dugorukog indijskog božanstva uštirkanog odbornika Studansa i njegovu saputnicu širokog osmeha.

Gospodin Studans, itekako usplahiren povodom predstojećeg događaja, detaljno proučava papire. Ipak, harmoniju Kandave oskvrnuće samo njegova zabrinuta obrva. On to stavi do znanja i mesaru obaveštavajući ga o tajnoj vesti koju mu je saopštio pastor Gubins. U osvitak baltičke zore, iz zatvora je pobegao ozloglašeni broj 392. Inkriminisan je po najtežoj stvari – ”bolesno tkivo zajednice”.

Poglavlje II:

Promrzline već počinju ličiti na urođene šare, one šare što se vajkaju poput crva i izviriju čas iz kože čas iz samoga pakla. Zima je kako i njima tako i meni.

Krijem se u smežuranom granju već sedmi sat otkako sam pobegao iz zatvora. Mrsko mi je da gledam moju tetovažu. Njen broj, 392, me podseća na svaki krik ispušten dok su mi je utiskivali. Srećom, vreme mi prekraćuje dvogled, očev poklon, te sad mogu kao i uvek, tajnovito ko krtica provirivati u svakidašnjicu moje varoši.

Kroz magličasti kužni vazduh sklapam mozaik od pepeljastih ulica, otrembešenih terasa i plesnive kaldrme poplačane što životinjskim što ljudskim kostima i izmetom. Čudno je kako se čulo sluha izoštri te jasno razaznajem kad šepavi konji nagaze na ono što je nekad bio šlem homo sapiensa. Vidim, poslednjih sati vuku namirnice u zapregama te to jasno ukazuje da će se On, kada dođe večeras, gostiti istim ovim gnjilim kupusom, Luciferovim specijalitetom Kandave, koji i ja kusah trideset godina moga življenja među njima.

Uočih da sve pošiljke hrane u kolima idu mesaru, njihov put se tu završavao u okrvavljenim rukama gorostasa. Te kvrgave ruke presekle su svakojakih vratova na stotine, nervi su mu u dodiru sa satarom poigravali harmonično kao na Fordovoj traci.

Spazih kako mu se približava jedna oniža figura, oblika bačve i držeći nekakvu porudžbenicu razdragano razmahuje muve oko okačenih trupova. Životinjskih uglavnom.

Gradski odbornik Studans je stizao u društvu svoje krezube majke. Njegov je ovo veliki dan, veliki ispit. Kandavški se varošani daju naljutiti kad vide da je On nezadovoljan priređenom gozbom koja je ipak, prvestveno, Studansovo zaduženje. Nedaleko od njih, na trgu, panična se rulja iskuplja. Svaki jednak drugome. Gnojava lica pogrbljenih tela, ogrezlih u božji greh, što spirahu vaške i druge akrepe na gradskoj fontani toplim mlazevima žabokrečine.

Ritual se stade odigravati u svom spiralnom ciklusu, vijugavo stado mojih sugrađana ga je pohodilo u mahnitome transu, sve u cilju da završe formalne obaveze pre no što se On ukaže na gradskoj kapiji. Pokraj nje sad nema žive duše, sve se žensko sjatilo na prozore te kao i uvek izlučevinama obasipa svoje biljke što cvećem one smatraše a bejahu tek stabla obložena naslagama smrdljivog ljudskog šuta.

Jagma za stolicama u publici polako otpoče. Musava dečica pojuriše prva, pri tome se ne ustručavajući da jedni druge odgurkavaju tupim perorezima. Na njihovu igru, sejući blagoslov, širio se krezavi osmeh njihovih roditelja, mračan i vedar u svojoj opscenosti, spajajući smrt i igru, omiljeni životni ritam kandavške varoši. Ipak, kada dođe On, roditelji će s admiralskim ponosom zauzeti prednja mesta. Lutajući pogled mi se ipak zadrža na svečanoj loži.

Grudi mi najpre nabreknuše od bola a potom se sa lakoćom opustiše kao duše mrtvih koji smrt dočekivahu kao olakšanje i odlazak iz ovog smetenoga mesta. Među svečanim zvanicama beše moj otac. On svojim odrpanim zavojima pokazivaše na Dariju.

Dakle, nju večeras prinose na žrtvu Njemu. Nisam imao sumnju da će se ona biti ponosna što je kocka ove godine pala baš na nju. Baš na nju kao što na mene upravo pade kapljica sveže krvi.

Nisam gledao iznad sebe. Znao sam da me je našao. Osetio sam njegovu ulepljenu, masnu ruku kako mi steže rame i znao sam šta mu se nalazi u drugoj. Bljesak satare se zacelo čuje kao odškrinuće anđeoskog krila. Ja sam Valerij, nestali pastorov sin a ovo je moj kraj.

Epilog:

Dva su sata pre ponoći. Gradske kapije su otvorene i na kandavsku kaldrmu stupa on. Cirkus Saldus iz Jelgave dolazi u svoj jednogodišnji obilazak baltičkih varoši. Meštani ushićeno bacaju cveće po šarenim prikolicama iz kojih vire živopisna spadala.

Večeras će Kandavšani imati priliku da vide nove prekomorske klovnove, maze rošave gmizavce, pucaju iz vinčesterke po metadonom omamljenim rakunima, čuju hor vroclavskih patuljaka, klade se na borbe paukova; stariji će imati priliku da slikaju sirene u bazenu, žene će moći da pipaju užarene mišice gorostasnih sijamskih blizanaca dok će najmlađi konačno lepiti zube sočnom šećernom vunom.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s