Ubistvo u raju (1. deo)

Uhvatio sam prvi voz za Amsterdam čim sam tog jutra dobio poziv od prijatelja da se u tom gradu desilo ubistvo. Već 6 godina radim kao agent u Roterdamu u Odseku za ubistva i nikada do sada nisam imao priliku da svoju dužnost obavljam u nekom drugom gradu.

Nisam tog jutra popio ni kafu, ni zapalio cigaru, a moj prijatelj Filipus me je  već čekao na peronu. Držao je u ruci  plastičnu čašu sa kafom.Znimagesao me je dobro.Nosio je svoj dugogodišnji tamnozeleni kaput i naočare. Imao je kratku  neurednu kosu.Sa svoje šezdeset  i tri godine uskoro je trebalo da bude penzionisan.Pozvao me je da dodjem ovde, baš u ovaj grad, zbog toga što zna da ce mu trebati pomoć, a i obećao mi je to jednom dok smo sedeli i pili u jednom restoranu.

-„Pa gde si, Filipuse, stari druže, kako si, kako posao?“

-„Nije dobro, Alfrede, nije dobro! Već smo na lošem glasu… Ako ne uspemo da otkrijemo ko je i ovaj put ubica, nećemo dobro proći. Mlate nam prstom pred nosevima. Ako ne uspemo ni ovaj slučaj da rešimo, naši poslovi ce biti dovedeni u pitanje. Drži kafu!“

-„O, hvala! Rekao si da vam prete otkazom, ispričaj mi malo više o tome!“

Sišli smo sa  perona i pravo odjurili do mrtvačnice da bi nam objasnili sve o žrtvi. Filipus je većinu vremena na putu do tamo proveo jedući svoju krofnu koju je držao u dzepu i pričajuci  punim ustima o vladi koja svakodneno deli primedbe na njihov rad, tražeći da se  ubrza proces  rešavanja ubistva, koji kod njih retko kad i uspeva.

Ušli smo u jednu hladnu prostoriju kako bismo sačekali da dodje forenzičar. Filipus je gunđao kako je jako hladno i kako ovo ne  prija njegovom vaskularnom sistemu.

-„Ja sam isuviše mator za ovo, sačekaću te ispred“, reče on.

U tom momentu naidje forenzičar, mimoiđe se sa Filipusom i dogega se do nekog tela u ćošku  prostorije.

Izgledao je jako nisko i bio je debeo. Iza njega osećao se znoj, a ćela na glavi činila ga je još ružnijim.

-„Pridjite, pridjite“, reče on. „Ja sam Albert.Vidite ovog  muškarca ovde?“ On skide pokrivač sa jednog  nagog tela. Bio je to muškarac čiji je život bio prekinut u srednjim godinama. Imao je malje po telu i bledu kožu. Glava mu je imala plavičastu boju i imao je crveni  otisak oko vrata. „Ovo što vidite ovde je muškarac koji..“

-„To se da videti“, nasmejah se ja, a zatim pregrizoh svoju usnu. On me pogleda mrsko, a zatim nastavi:

-„On je ubijen u svojoj trideset  i prvoj  godini života. Zadavljen je  nekom vrstom  užeta oko vrata kao što možete i videti. Nisu nađeni nikakvi drugi otisci, sem da se pretpostavlja da je zadavljen od strane muškarca, jer je  počinilac velikom snagom zadavio žrtvu… Telo je nadjeno u predgradju  iza  jedne kafane, u ćorsokaku ulice, pored zadnjeg ulaza u kafanu. Zove se  Herman Husen,  trideset dve godine.Nezaposlen, samac – nista više ne znamo o njemu.“

Otišli smo zatim u jednu prostoriju. Pokazao mi je neke fotografije koje su uslikane na licu mesta gde je telo nadjeno,a zatim me ispratio do izlaza. Filipus me je sačekao na ulazu.Seli smo u kola i otišli do kafane  kod  koje  je  i zločin počinjen.

Nedostajao mi je Amsterdam. Nedostajale su mi sve ove reke i turisti koje svugde žure da nešto vide.Sunce je zalazilo, a  mi smo se sve više i  više udaljavali  od centra grada.

Kad smo stigli, mesec je već izašao na horizontu, a ulica kod koje smo stali je bila relativno pusta.Ponegde stoji koja prostitutka u ćošku ulice, u mraku se krijući i čekajući mušterije.Ulične rasvete je bilo veoma malstock-photo-466415o.K afana se nalazila  u cosku ulice, izmedju dve zgrade.Izmedju jedne zgade i nje bio je jedan  mračan prolaz gde su se nalazile kante za otpatke i razbacano smeće svuda oko njih. Delovalo je da su jedino  pacovi na to mesto zalazili. Mi uđosmo u taj prolaz i Filipus  izvadi lampu iz ruke i osvetli jedan deo  ćoška, tik pored same kante.

Ništa posebno se tu nije dalo videti, sem pacova i  razbacanog smeća.

-„Hajdemo  unutra, mislim da je osoba koju tražim unutra!“

-„Koja osoba?“, upitao sam.

Nije mi odgovorio. Samo je ušao na zadnja vrata, provukao se  pored jedne zavese  i ušao. Oblak dima  lebdeo je nad glavama  svih ljudi koji su se nalazili tu. Na trenutak, razgovor medju njima stao je i svi su pogledali mene i Filipusa. Neko je iz grupe doviknuo da je došao inspektor, ali zbog dima nismo mogli da uočimo ko. Zatim su nastavili priču, a Filipus i ja produžismo do šanka. Kafanska prostorija je bila tamna. Delovala je jako prašnjavo i neuredno. Radio je svirao neki američki džez, a ljudi su samo pričali  i gledali povremeno u nas. Zid je oronuo, a jedna biljka padala je sa  simsa na prozoru koji je preko dana  bio verovatno jedini  jak izvor svetlosti. Na zidu su  visile neke stare, crno-bele slike. Na svim tim slikama bili su neki ljudi, okupljeni zajedno ispred upravo ove kafane. Bili su odeveni u crno,a u centru je na stolici sedeo jedan stariji čovek, koji je delovao kao  neki starešina ovih ljudi.Iznad kafane, na slici, pisalo je „Crni Jozef“.

Poručio sam viski sa Filipusom, zapalio cigaru  i bacio pogled na ljude u kafani.Za jednim stolom u  desnom ćošku  sedela su tri muška tranvestita.Svaki od njih drzao je muštiklu i pušio cigare.Nosili su krzneno perje oko vratova,šarene haljine i mrežaste čarape.

Sa leve strane sedela su četvorica muškaraca, u crnim koznim jaknama  i pili su pivo.Delovali su nezgrapno.Konstantno su uperavali poglede ka nama mrsko nas gledajući.

Pored njih, bliže meni, nalazio se sto sa skupinom muškaraca i žena. Na stolu su bile razbacane karte, igrali su poker. Bile su to dve debele sestre bliznakinje, Berta i Marta, koliko sam dobro čuo  iz razgovora koji su dopirali sa tog stola. Naspram njih sedela su dva isfeminizirana mršava momka . Nosili su karmine na usnama  i ispred njih na stolu se nalazila po čaša Bejlisa.Između njih je sedeo jedan mršavi dečko.Imao je kratko podšišanu kosu i  nije se pomerao. Samo je sedeo i gledao u karte.Bio je bled, krivog nosa i nosio je naočare. Držao je jednu ruku na stolu, a drugu  u vazduhu, blago pognutu.

Ostao je još jedan par u ovoj prostoriji. Delovali su kao muž i žena. Srednjih godina, pričali su, pušili  i pili vino.

-„Gde ti je gazda?“ upitao je Filipus konobara  za šankom.

-„Nije tu trenutno“, mrsko odgovori dečko, dok je brisao jednu čašu

-„Pa hoće li dolaziti skoro?“, upitah ja.

-„Ne znam, dođite sutra uveče, sutra će sigurno biti tu.“

Filipus ispi viski do kraja i poruči drugi. Baci pogled na ljude u kafani.

-„Znaš, Alfrede, bio sam u ovoj kafani nekoliko puta i skoro svaki put su u njoj bili isti ljudi. Ovo predgrađe je  relativno napušteno. Veoma sam siguran da  je ubica negde ovde. Moramo to otkriti. Telo je nađeno u zadjnjem delu kafane i vrlo je verovatno da počinilac izlazi ovde i komunicira sa  nekim od ovih ljudi.“

Samo sam ga slušao.Posmatrao sam sve te ljude u ovoj kafani. Svi su se oni dobro slagali, kao da su jedna familija. Neki sklad je poremećen otkako smo mi došli ovde. Nakon sto sam ispio svoj viski, platismo i vratismo se u grad. Odseo sam u jednom motelu. Seo sam na terasu sobe, dolio viski i zapalio cigaru. Mislio sam o tome ko je mogao da ubije Hermana. Neko od ljudi iz one kafane  je  to učinio. Osećao sam to. Nešto tamo nije bilo u redu.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s