Sedma godina od smrti Mome Kapora

Pre tri dana obeležena je sedma godina od smrti Mome Kapora, velikog beogradskog umetnika.

„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu“, govorio je.„Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više – mislimo. Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav?“

Momo_Kapor_1

Momo Kapor tvrdio je da zvezde padaju i danju, sanjara koji bi menjao buduće blagostanje za nekadašnju nadu jureći jednu polovnu nedelju, bez vesti o nesrećama i ratovima i tražeći prijatelje, dotrajale, iščezle, raseljene, izgubljene, poženjene, sve one što su raznosili komad po komad, deo po deo delove vremena i ljubavi. Tražeći im da ljubav vrate. Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav, govorio je Momo Kapor. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.

Nazivajući ljubav prokletstvom, Kapor je govorio i da postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav i koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Tražio je Momo Kapor i neke slične ptice, kojih nije bilo u prosečnoj građanskoj sredini, osećajući da ipak negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.

„Kada sam operisao rak na grlu, bio sam na samoj ivici smrti. Anestezija je smrt u malom, ali nisam osetio da sam ušao u nešto tamno, ništavilo bez kraja i početka. Prvo što sam video iznad postelje bio je moj prijatelj, čuveni kardiohirurg Paolo Valenti, koji je kontrolisao rad mog srca. Smejao se kao lud zbog toga što sam rekao u pi..ku materinu kada sam otvorio oči. Bio je srećan što psujem i govorim – glas mi je bio spašen. Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori otprilike živimo sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce.“

„Ako u Srbiji nedelju dana za sebe govoriš da si genije, iduće nedelje će da poveruju.“

„Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o grižoj savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.“

U svom delu „Una“ prikazao je ljubav izmedju profesora Mišela Babića i njegove studenkinje Une Vojvodić, koje je i ekranizovano  od strane Miloša Radivojevića.

Insert iz filma „Una“ po tekstu Mome Kapora

„Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.

Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa…Sranje…“

Kapor je diplomirao slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Pored velikog broja slika koje je ostavio, objavio je i veliki romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Neka od njegovih najpoznatijih dela su romani „Provincijalac“, „Ada“, „Zoe“, „Od sedam do tri“, „Zelena čoja Montenegra“, „Poslednji let za Sarajevo“, „Hronika izgubljenog grada“, „Beleške jedne Ane“, „Hej, nisam ti to pričala“. Njegova dela su prevedena na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Advertisements

3 Comments Add yours

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s