Konjica

Ne smem ih dalje zadržavati –
Ja se samo poigravam sa njima,
Ni u jednom trenutku nisam bila ozbiljna,
Niti sam mislila išta od onog što sam ikada napisala.
Sve one lepe reči napisao je neko drugi
I svi oni stihovi koji su im se urezali u srce
Osmislio je neko drugi.
Nisam ja ta Kontradikcija niti sam ja tih pedeset pesama.
Ni ovo što će nadalje čitati nisam ja.
Ne govorim o alter egu, to je priča za malu decu –
Niti je to poremećaj ličnosti ili nešto tome slično.
To je jedna igra autora i čitaoca,
Ja im dajem boje, a oni ih mešaju i stvaraju sliku,
Ja im dajem note, a oni ih sami smeštaju u notni sistem,
Ja im dajem emociju, a oni je prihvataju ili ne.
To je igra žmurke – prave se da ne znaju o čemu pričam,
A ja se pravim da im verujem.
To je samo njihova igra, a ja pratim tok i pravila.
Da li znaš koliko sam se puta nasmejala znajući šta propuštaju?
Ne, ne govorim sada o čitanju pesama, ne pričam tako ograničeno;
Oni propuštaju ceo život, jureći titule i priznanja i dokazuju se nepoznatima.
Oni samo takve ljude i vole, operisane od ikakve originalnosti,
Svoju maštu skrivaju pod blatom nerazmišljanja,
Veštačkim osmesima izražavaju poslušnost onima čija imena ne znaju.
To je bolest naših generacija, preteška bolest čije je izlečenje gotovo nemoguće.

Gde ćemo mi koji idealizujemo život i okolnosti?
U svoju propast – ni ta priča više ne prolazi.
U stvaranje knjiga – uzaludna priča postala je.
U razgovore sa istomišljenicima – i oni su tužni jako.
Put na tu stranu zatvoren je!

Mi krećemo u gaženje olovnim čizmama na dijamantskim nogama,
U rat pod teškim naoružanjem hemije iz pisaljke,
Spadaju nam krune od talenta u blato moranja.
Mi jurišamo na konjima na čijim se telima presijava zima,
Mesec nam više nije prijatelj, put nam osvetljavaju sopstvene oči,
Iz njih isijava rešenost, neustrašivost i ratobornost.
Kopita naših bojnih konja gaze preko grla nedužnih,
Za njima se ne okrećemo,
Nemamo sluh za njihove poslednje reči.
Vetar najave rata mrsi nam kose i muti vidik,
Iako dobro znamo kuda idemo.
Lanci koje nosimo za neprijatelje, mirno leže na našim leđima,
Njihov zveket je u harmoniji sa melodijama u našim grudima.
Crne su nam kose, crne su nam oči, crni su nam oklopi optočeni ukradenim draguljima.
Mi smo vitezovi došli sa druge strane Hrabrosti,
Sa sobom vodimo hor čija se pesme čuje do treće strane sveta.
Naši barjaci gore od nečijeg besa, naša tela su savršeno uspravljena pod teretom Dobrote.
Za konje su nam zavezani robovi viših vrednosti,
Naša koplja nose robinje čija je gospodarica sama Vrlina.
Hor iza nas prati muzika nedraga čulu sluha,
Milion ratnika zapalilo je zastavu Lepote pod kojom smo pisali,
Ta će vatra večno goreti kao nasledstvo vama koji tek dolazite na svet –
I da vam skratimo muke, ne pokušavajte da je ugasite.
Nijedna voda, ma koliko božanstvena bila, nije ugasila plamen čoveka;
Ovaj svet ne obasjava nekakva svetla boja,
Naša pesma nije od rajskih frekvencija.
Crne potkovice vode nas dole,
Gde nema uzdržavanja, pretvaranja i poezije o Ljubavi.

Mi imamo ono što želite svi vi redom;
Mi znamo ono što ne smete da priznate;
I zato što ne želite da priznate – dobićete naše lance
I naše bičeve preko svojih slabašnih leđa.
Moral je dotrajala kategorija, a altruizam apsurdan san.
Vi ste okretali glave od poziva u pomoć –
Mi okrećemo glave kada nas molite za još sekund života.
Vi ste se smejali slabijima od sebe –
Mi se smejemo vašoj odbrani od koplja Stvarnosti.
Ne postoji prepreka koju naša konjica ne može da preskoči,
Ne postoji vir koji će nam poremetiti pravac ili odvući u nemoć.
Mi smo ono što vidite svakog dana, ono što osećate u vazduhu,
Ono na šta pomislite pre spavanja, one pesme sa kojima se budite.
Kada pomislite na prevaru – čuli ste naše glasove,
Kada slažete – poslušali ste naše savete,
Kada povređujete nekoga – delate u našem interesu.
Jer, sve to radite da biste sebe sačuvali,
U ime besa, tuge i nemoći.

Neka zasija na vama zlato moći i uspeha
I budite na minut najjača bića u svemiru;
Neka vam se ispune sve niske želje
I budite ispunjeni doveka – ceo jedan sekund celokupnog vremena;
Neka vaša izvajana tela sijaju jače nego najlepši osmeh
I neka u sledećim budu ostavljena u kavezima vaših pravih namera.

Dobićete svoje minute slave, ne brinite –
Barem to umemo da obezbedimo!
Ali zapamtite, vaša je slava prolazna,
A mi kao postojanje smo večni.

Lepo vam reče neko – ne čitajte Poeziju.
Jer, ona vas proganja i ne ostavlja vas na miru;
U Dobru, ona je najgori prijatelj.
U Zlu, ona je najbolji neprijatelj.

Ne smem vas dalje zadržavati –
Ja se samo poigravam sa vama.
Ni u jednom trenutku nisam bila ozbiljna,
Niti sam mislila išta od onog što sam upravo napisala.
Ovo je igra žmurke – vi se pravite da ne znate o čemu pričam,
A konjica se pravi da vam veruje.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s