Razgovarajte sa vozačima

Mnogima je valjda poznata ona neobična potreba da sa ljudima koji prvi put prolaze kroz naše živote razmenimo poneku reč, čujemo tok tuđih misli i tako za kratko odlutamo u frekvencijama nepoznatog glasa da teleskopski osmotrimo i premerimo obližnji mikrokosmos, sigurno sasvim jasno različit od našeg. Nekad i samim pozdravom, blagonaklonim smeškom ili gestom dobre volje, u prolazu, na uglu dve ulice, u javnom prevozu, liftu ili mimoilazeći se na uskim stepenicama, pružanjem makar i najmanje pažnje možemo pokazati da nam nije svejedno. Tako čovek nesvesno pokazuje dobro skrivano lice i svoje čovečno obličje zarobljeno pod krinkama naših mnogostrukih uloga. Ono razume i saoseća sa tuđim putevima i zna kome sleduje prvenstvo na raskrsnicma jer nije samoživo i bezobzirno, a time posledično nesnosno glupo i štetno po okolinu. Zaista, zar autobiogrfija ikome piše na čelu!? Zbog toga i najmanja dela zaslužuju najlepše reči.

razgovor 1Svaki sud o čoveku počinje s kraja, a radnja predstoji na posletku. Onaj ispravan sud obično dolazi kasno, redovno tek post festum. Razgovor oko koga se razvila ova hrpa reči počinje u situaciji kada se u jednoj prostornoj tački poklope dve putanje, dve linije kretanja upisne žvrljanjem nevidjive olovke. Prave reči u prvim trenucima najlakše premoste onaj prilično neprijatan momenat tišine što zeva kao dubok jaz potpunog nepoznvanja pomešanog sa dozom nepoverenja. Prvobitna tišina razlegne se kao sav kosmički mir kada nas igra slučaja, sila prilika ili sklop okolnosti, počaste ili kazne nečijim prisustvom. Nju je najlakše nadglasati razgovorom. Ovi dijalozi obično ne prelaze okvir društvenih konvencijalnosti, pa mogu da idu od sasvim opštih i neodređenih razglabanja o vremenu „danas“ ili gubljenju jednog od četiri godišnja doba umerenokontinentalnog pojasa, lošoj mesečnoj prognozi, nesrećnom tiketu. Razgovara se o prevrtljivoj Fortuni ili varljivoj ćudi majke prirode; o ljudima, raznim zgodma i nezgodama ili u apstraktnom svetu ideja, težeći naviše, sve do muzike kao vrhuncu u kom uplitanje bilo koje reči više škodi nego što koristi njenom razumevanju.

– I danas je rešila da lije. Zar nije i juče padala!?

– Da. Užasno je!

Kako se samo usudila, zapitali bi se oni podsvesno zastrašeni očitim dokazom nekontrolisanja svega na svetu. Fali im samo još ona Arhimedova poluga da usput pomere planetu iz ose ili je izbace iz težišta. Gluvo odzvanja pobuna protiv permanentne cikličnosti i tog naoko monotonog ritma. Neuhvatljiva zbilja bila je tema milijardama prošlih i sadašnjih spiralnih postojanja. Izuzetni i retko srećni su oni slučajni razgovori u kojima nas jedna reč u pravi čas istinski obasja ili čak zaslepi. No, baš tamo gde prestane razgovor i otvori praznine, istovremeno se rađaju prostori za uzlet imaginacije, a iz nje, poput lave, izvire okamenjujuća lepota stvaranja. Ako bi se svaka pukotina dala savesno ispuniti, presahnulo bi vrelo žeđi.

razgovor 2

Zamislite na kratko da ste se obreli u jednom gradu od davnina, prestonici nekadašnje despotovine nasađenoj poviše Dunava. Na leđima nosite ranac napunjen stvarima kao da se radi o kakvom dugom putovanju ka nekom planinskom selu ili u stalnoj seobi poput neke retke ptice. Usput nailazite na putnika svetskog formata, koji ironijom stvarnosti trenutno prevozi ljude od tačke A do tačke B. Nakon tog susreta, svi vaši raniji putevi i putovanja u neizbežnom poređenju ispadaju smešni. No, krenimo nekim redom.

Prve kapi pozne zimske kiše obrušiše se sa prvm sumrakom iz modrih nebesa baš u času kada mi je noga doticala tlo. Pri sebi nisam imao nikakvu zaštitu od ove višemilenijumske atmosferske spodobe pa se po neobično snažnom automatizmu brecnuh na pomiso o sigurnom pokisnuću, kao da ću potonuti na dno okeana. Strah od kiše ne stoji uvek u srazmeri sa opasnostima koje ona sa sobom povlači. Gonjen tim praiskonskim ljudskim krikom pećinskog čoveka pojurih da što pre pronađem siguran zaklon u društvu poznatih i dragih lica. Pedesetak dugih koraka vuklo me je pored raznobojnog niza vozila. Kada sam već prilazio njegovom kraju, noge me vratiše do sredine tog motornog lanca, do crvenog beočuga ni po čemu drugom različitom od ostalih. I tu nastupa onaj momenat sa početka. Susrećem nepoznatog saputnika i prvi prekidam tišinu nakon formalnog saopštavanja obližnje adrese. Vožnja je trajala sveg par minuta. Nakon što sam izašao u ulici lokalnog narodnog heroja, izvesnog P. M. (ime dotle nepoznato autoru) ostao sam zatečen računskom i misaonom zbrkom nastupilom usled jedinstvene životne priče, a njen siže dajem u celosti. Od ovakvih biografskih crtica pod veštim perom nastaju romani i filmski scenariji, te se u ovom segmentu neću starati o njihovom romansiranju:

Bio je to likom zreo i smiren čovek, na izmaku četvrte decenije. Taksiranje u rodnom gradu, videće se, samo je epizoda u njegovoj odiseji zemljanim šarom. Ovaj razgovor je započeo o daljini kao prepreci. Njegov izgovor jasno je odavao onoga koji se dugo nije služio maternjim jezikom, jer Goran je pre petnaest godina napustio svoj grad i ukrcao se za Ameriku da tamo potraži sreću. Radio je sa žrtvama nasilja u porodici, a od dečaštva se bavio borilačkim veštinama. Tu je upoznao svoju bivšu suprugu i stekao određenu društvenu poziciju. Nakon sedam godina zapadnog načina života, u njemu se javlja želja da se na izvoru borilaštva upozna sa drevnim spiritualnim tehnikama. Otisnuo sa na drugi kraj planete, na Istok. Putuje u šarenu Indiju, močvarni Bangladeš i nebeski Nepal. Upoznavši se sa iskusnim istočnim borcima, posvetio se sopstvenom usavršavanju. Zbog ove odluke i odvajanja, završila se njegova ljubavna veza. Na Himalajima je spasao jednu grupu planinara od smrti i tako zaslužio bramanski kanap koji nosi oko vrata, postavši tako i sam bramanom. Prošle godine došao je iznova u stari kraj. Pri pokušaju da se zaposli u lokalnom centru za socijalni rad korumpirani službenici tražili su mu novac. Okrenuvši leđa nepoštenju odlučio se da radije taksira. Uskoro se vraća u Indiju da tamo i ostane.

Za to vreme, koliko je bilo potrebno da se ovo kaže, ostao sam polunemi slušalac presecajući ga jedino sasvim kratkim pitanjima. U glasu ovog namernika osetio sam potpunu smirenost, čuvši pritom snagu duha dostojnu nekog pravednijeg i tolerantnijeg društva. Podsetimo se samo za kraj da je u drevno doba dolaska indoevropskih plemena sa prostora Irana, u Indiji nastao sličan sistem kasti gde je društvena propustljivost bila svedena na minimum.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s