Kada žurka krene neočekivano (1. deo)

Mesec je bio visoko na nebu te letnje noći. Sredina avgusta. Noć je hodala lagano. Tegljivo… Ka svojoj smrti. Veronika je krupnim koracima napredovala ka svojem vozilu. Njene malene štikle odjekivale su garažom tog hotela melanholično, dosadno, nekako razočaravajuće.

Žurka kod drugarice je bila sve samo ne i lepa zabava. Prilično je glupo glumiti da se dobro zabavljaš kada to nije slučaj. A uz to, nije bio ni obećani gospodin.

Uvek tako. Dva koraka napred, jedan nazad…

To je bila večerašnja priča mlade novinarke u usponu. Veronika Hejs je hodala ka svojem malenom miniju kojeg je parkirala pre samo nekolio sati. Tamo u uglu pored tog crnog glomaznog mercedesa. Osećala se tako malom i nebitnom zbog tog automobila…

Zaobišla je auto sa pogledom zavisti i radoznalosću. Ko li je taj muškarac sa iskreno lepim ukusom za igračke? Volela bi da ga upoznam. Razmišljala je ona. Otvarala je svoju malenu zlatnu torbicu marke Paulini i pokušala je da proceni godine tog gospodina.

Zgrabila je ključeve od njenog malenog jadnog minija srebrne boje sa jednom crnom štraftom po sred krova u haube. Glupavi mali auto, pomisli ona. Škljocanje brave. Kako se našla na vozačevom sedištu tako se osmehnula.

Jutros je namirisala svoj auto omiljenim parfemom.

Zalupila je vrata uz još jedan pogled ka tom mercedesu a onda zaorala po gas papučici nakon što je besno namestila menjač u rikverc. Auto posluša zver u sebi.

Žurka. Očekivala je da se tamo pojavi jedan čovek. Rečeno joj je da će tamo da se pojavi, obećano joj je. Trebala je ranije da shvati kako je to bila laž. Mnogo ranije. Uz vrisak malenog minija ona izlete iz velike garaže u prizemlju, mahnunla je jednom gospodinu sa kravatom u malenoj kabini prilikom izlaza i to je bilo to. Veronika Hejs je bila mlada žena koja je i rukama i nogama živela po svojem načinu života, čak i kada bi to značilo da treba da gazi da bi doprla do svojeg cilja. Mini moris je jurio ulicama grada sve do onog dela gde se njen maleni auto samo ulio na autoput. Ostavljala je grad iza svojih leđa.

Te noći je imala nameru da se odmori kako treba. A jedini odmor takve vrste čekao ju je u vikendici jedne njene drugarice. Subota i nedelja sama.. Osmehnula se toj pomisli.

Mesec se lagano kotrljao nebom. Zvezde su treperile u svojoj tišini. Par svetala u daljini hitalo je svojim poslom. Farovi njenog minija nisu se plašili mraka.

Veroniki se nije dopala ta tišina u autu pa je spustila na trenutak pogled sa autoputa kako bi namestila neku pristojnu radio stanicu. Naišla je već iz prve na neku pesmu koju je dobro poznavala. Podigla je pogled zadovoljna sobom.

„Oh sranja!

Dve malene reči i bolan izraz na njenom licu. Ona prva lekcija kod svakog instruktora za vožnju da se nikada ali nikada ne ispušta pogled sa autoputa, ovoga puta nije bila poslušana. Posledica toga je bio oštar zvuk kočnica i strah koji se prosuo poput mleka…

Veronika Hejs je gledala kako zabija haubu svojeg automobila u jedan veoma čudan objekat koji se otjednom našao na sred puta. Pre nego što je savila glavu ispod malog volana sa idejom da će je to eventulano spasiti, uspela je da ugleda zaslepujuće svetlo kako izbija iz tog objekta, šta god to bilo.

A onda je došao mrak.

(…nastaviće se…)

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s