Pešački prelaz

Čitava priča se odvija na malom prostoru u malo vremena. Nisu to oni moderni pešački prelazi gde ispod crvenog svetla stoji brojčanik koji te ljubazno obaveštava koliko ćeš sekundi života zaludno izgubiti. Ne. Ovde samo crveno svetlo, orvelovski čovečuljak u stavu mirno koji nastoji da to haotično stado ljudi poput robotizovanog pastirskog psa, uostalom uhvatio je i njegovu suštinu, dovede u red.

Raskrsnica je prometna, čovečuljak se samouvereno zacrveneo. Na desetine ljudi čeka, na silu suočeni sa toliko željenom ali i toliko omrznutom dokolicom. Šta raditi? Međusobno se instiktivno sagledavaju ali pazeći da im se pogledi ne susretnu. Jedno kolektivno ignorisanje, ikao su im sudbine tesno povezane. Neki će posegnuti za mobilnim telefonom i samim nevoljnim i besciljnim pokretima ruke doprineti dosadi koju nijedna društvena mreža, nijedan „lajk“, ne može nadjačati.

12499469_1173540092670866_1308727428_o

U tom momentu istupa vođa – nosilac gena spartanskih kraljeva, rimskih vojskovodja, mongolskih kanova… On stupa hrabro, u inat svetlećem crvenom autoritetu, na prelaz, i kao da to nije ništa, kao da ne poništava čitav „Društveni ugovor“, gazi preko svoga Rubikona. Za njim i njegova vojska, anonimni pratioci besmrtnih predvodilaca. „Ma, ionako nema automobila“, misli ta istorijska masa koja samo čeka inicijalnu kapislu. „Hrabro“ čine taj korak bezakonja, no sigurni su, nema griže savesti, pokriveni su neprobojnim plaštom mnoštva i harizmom svoga anonimnog Leonide. Isti ti sa nevericom će sutra posmatrati huligane na stadionu i njihove izlive, nesvesni da su se istom zakonu povinovali, zakonu koji je sada po autoritetu prevazišao i dalje nepomičnog i pretećeg crvenog čovečuljka. Deo je ostao. Što je sigurno sigurno je. Čeka se to prokleto zeleno. Gledajući masu i lidera osećaju se glupo, napušteno i pre svega naivno. No, „majke kukavica ne plaču“, tj. kazne ne plaćaju, teše se oni.ž

Tih poslednjih nekoliko momenata crvenog, kada sekund traje kao vek, kada svaki mišić tela zahteva kretnju ali razum istu sputava, na scenu stupaju malobrojni ali promišljeni. Možete ih primetiti, oni stoje nešto istureno ispred mase, deluju kao vođe ali nisu. One ne posmatraju čovečuljka, to rade neznalice, oni posmatraju šire – čitavu raskrsnicu. Po promenama na njoj oni uviđaju, neprocenjivih nekoliko sekundi ranije, kada će se konačno upaliti zeleno. Lako će te ih prepoznati: ukoliko nose cegere iz dućana, vuku psa na povodcu i uopšte obučeni su onako kućevno, njih treba pratiti. Uz njih život biće lagodan ali opet čovečuljak ispoštovan. Nošeni svojim nepogrešivim istraživanjem raskrsnice oni stupaju napred, da bi se neposredno za njima i to zeleno upalilo. Ipak. na strani su pobednika, odmah iza vođe, ali sigurniji jer se ne vode impulsom, odoleli su harizmi predvodnika.

12516465_1173539669337575_354814683_n

Tek onda, kada je već uveliko taj stub naredbe i autoriteta odlučio da dozvoli kretanje, preostali deo, starih (uvek preplašenih), studenata (uvek pogubljenih), dece (još uvek poslušne) i onih bezličnih sredovečnih (nikad definisanih) prelaze tih prokletih nekoliko metara i priključuju se tom toku, sada uveliko zaostajući. Međutim, ima i par onih zamišljenih kojima čitava fama crvenog čovečuljka nije predstavljala problem, uostalom u svojim mislima nisu ni bili na pešačkom.

I kao da ništa nije bilo, uostalom i nije – samo jedan pešački i jedno crveno svetlo. Svi odlučno (osim, možda, onih zamišljenih) nastavljaju dalje, do sledećeg pešačkog prelaza, do sledećeg crvenog čovečuljka….

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s