Kad žurka krene neočekivano (2. deo)

„Veronika Hejs je nestala 23-ćeg avgusta pre godinu dana i dva meseca, pa ipak, njene novine za koje je radila kažu da nemaju nameru da prekinu potragu bez obzira šta je rekao službeni izveštaj policije.“

Otvorila je svoje oči uz jasan zvuk nečijih reči iz neposredne blizine. Još uvek joj je bilo mnogo toga nejasno, imala je neki bol u glavi. Onako u polu snu, pogledala je svet u kojem se obrela.

„Pokušaj da se uđe u trag mlade novinarke je misteriozno ostao uzaludan, ali upkros tome glavni ljudi novina za koje je radila ne odustaju. Policija nema odgovor ali teorije ne prestaju da dolaze.“ Glas je dolazio iz jednog velikog ekrana sa njene desne strane.

„Ko je to… gde sam ja..“ Pokušala je da dođe sebi tako što je prešla rukom po svome licu, i tada, njen vid joj se tada vratio sasvim.

„Ime mi je Noilatunejzer a ovo su vesti koje slušam o tebi. Zanimljivo. Nisam znao da Zemljani toliko brinu o svojima. Svi ti silni ratovi a opet..“

Tri važne činjenice su pokucale na njena vrata. Prva je bila ta da ona ustvari nije imala ništa na sebi. Niti jednu jedinu krpicu. Ništa. Bila je naga kao od majke rođena.

„O moj Bože… ja sam… gde je moja od… O moj Bože ne! Nemoj to da radiš…“

Vrisak i slomljen glas uz nalet suza i drhtaj njenog nagog tela su bile sasvim očekivane. Zatim joj se okrenu jedno lice na izgled čovečije..

„Ne brini Veronika. Neću ja uraditi ništa što ti nećeš poželeti.“

Ona ostade bez glasa. Njen dah se izgubio kao oteran nekim činima, njene oči su zanemele a ona… na taj jedan trenutak zaboravila je i gde se nalazi, i kako se zove, sve je prosto isčeznulo iz njenog uma. Sve izuzev tog lica koje ju je bezizražajno gledalo.

Ispred nje se nalazio neko ko nije sa ove planete…

To je bila druga činjenica.

Veronika je imala sitno kovrdžavu kosu svetlo plave boje, jake braon oči sa malim trepavicama i tankim obrvama. Nežno lice lepo oblikovano i proporcijalno. Krasila ju je taj raskoš tela kojeg je dobila od svoje majke, bila je građena poput kalupa manekenke.

Kosa joj je stepenasto padala iza leđa dok je po ramenima samo dodirivala granicu. Održavala je taj stil već godinama.

„Znaš, za jednu Zemljanku i ne izgledaš toliko loše.“

To nešto što joj se obraćalo sa savršenim akcentom Njujorčana i imalo je tu boju glasa koju ne zaboravljate tako lako… Kao svi oni glasovi sa radio stanice.

Imao je crnu talasastu kosu koja kao da se kretala sama od sebe. Ljudski oblik glave kao i oblik tela, ali, to nije bilo ljudsko biće.

To biće pred njom imalo je tamno zelenu boju kože, i podsećala je u prvi mah na krljušt koju imaju gušteri. Pa opet,

„Za ime Boga… šta si ti?“ Upitala je jedva primetnim glasom. Sva u suzama.

Na njegov lagani pokret u njenom pravcu ona slabašno vrisnu i povuče se telom koliko je mogla sve dok joj je to dopuštala ivica kreveta.

 „Ah, kako ono vi kažete u svojem ironičnom nadahnuću, nada umire poslednja, da li je tako?“ Devojka ga je gledala uz plač i sve snažnije drhtaje…

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s