Tamnovanje domaćeg Tylera Durdena

Zatvorski memoari „Ispod zemlje ili moja tamnovanja“ Dimitrija Cenića ispisani daleke 1881. godine (dostupno izdanje je ono Nolitovo iz 1988. konšpirativno dotureno za kafanskim stolom) jesu senka odbačenih nad slikom kneževine Srbije. Doduše, u kafkijanskim procesima nema nedužnih jer i okrviljeni posle nekog vremena počne verovati u svoju krivicu.

Jedan takav, nikada razjašnjeni proces, vodila je država protiv Cenića. On se, ipak, nije dao ubediti da je zatvorska memla ispunjena stenicama nešto što mu po prirodi stvari sleduje. Ovim memoarima racionalizovao je svoj boravak u kaznionicama. Blagodareći njima stiče se uvid u društvene odnose devetnaestovekovne Srbije (i Francuske) jer zatvori kazuju kakvo je samo društvo i poredak koji ih je stvorio.

Dimtrije Mita Cenić (1851 – 1888) je bio student medicine, docnije urednik lista „Radnik“ i, najvažnije od svega, osumnjičeni za pokušaj atentata na kneza Milana 1873. godine te je iz toga razloga zaglavio na robiji sve do 1880. godine. Njegova stvarna krivica jeste bila u tome što je održavao kontakte sa evropskim radikalima republikanskoga usmerenja. Kao takav, može se smatrati srpskom verzijom ruskog freelance atentatora i nihiliste Sergeja Nečajeva ali i u vertikali organizovanijih revolucionara od Babefa preko Buanarotija do Blankija. Esencijalni momenat, tada masovne pojave, dele svi: levo usmereni terorizam, individualni ili grupni, radi ostvarenja korenite političke i društvene promene. Kraj dugog XIX-og veka jeste bilo vreme gde se na represiju smelo odgovaralo represijom, moćne i krunisane olako su padale ili bivale ugrožene od ruku golobradih mladića (Stepnjak, Hedel, Breši, Berkman, Čolgoš, Rubino, Jukić, Princip). Krajem XX veka takav tip odvažnosti pokazaće tek manji broj skupina poput Crnih pantera, Brigate Rosse, Bader-Majnhof grupe, maoističkih gerila poput Sendero Luminiso i sl. Danas, takvu spremnost gaje samo fiktivni likovi koji žive u knjigama, stripovima ili filmovima (V for Vendetta i Fight Club). Zaista, ako je gorespomenuti Darden simbol slobodnog i nesputanog duha koji maoističkim manirom (i eksplozivom) razara uštogljene drušvene konvencije (zanemarimo sad konkretno konzumerizam) – onda je Cenić svakako dardenovski lik sa ovih prostora. Cinicima za volju, (ne)uspeh prvog se meri njegovom fikcijom a drugog njegovim utamničenjem.

12595986_1173415116009747_1717156464_n

Upravo o vremenu provedenom u kaznionicama Francuske i Srbije piše Cenić. Uvodeći hronološku putanju svog utamničavanja pruža tragove koji čitaoca vode od francuske tamnice za političke krivce, zloglasnog Mazasa, do srpskih kazamata. Sa lične događajne povesti, u sledećoj celini (Život ispod zemlje) sastvalja sliku zatvorske svakodnevice. Seća se Cenić najsitnijih detalja, poput krijumčarenja alkohola u zatvorske ćelije kad neko „uzme svinjsku bešiku, napuni je pićem pa je opaše oko pojasa ili je mete pod mišku, na leđa itd.“ (168), a veli i kako su neki opet skloni da „izvade sredinu od leba, pa u onu šuplju luburu metu šta hoće da ponesu.“ (169) Priseća se ukusa čuvene ajnbren-supe koju gorko opisuje: „crna tečnost, sa jakim udaranjem na zagorelo brašno, načinjena od masti, brašna i luka odveć nevešto.“ (112)

Sve vreme, eksplanatorni uvidi Cenićevi dopunjuju strukturu dela. Naime, on psihološkim činiocima (a ne, kako bi bilo možda očekivano, grubim i mehanicističkim ekonomskim faktorima) objašnjava odnose u društvu, kaznionicama i u sopstvenom životu. Krenuće od najopštijih istina: „Ljudima, dok su slobodni, zdravi i bogati, ne pada nikada na um da i oni mogu olako dopasti tamnice, razboleti se i osiromašiti, pa stoga gledaju na sve paćenike s visoka i čini im se da to ne treba i ne može drukče da bude. Tek kad zapadne nevolje, a čovek počne cvileti i naricati, i počne se sećati kako bi to trebalo da bude boje i čovečnije uređeno – ali, čim se izbavi, čim ozdravi, čim postane bogatiji i silniji, on zaboravi na pretrpljene jade kao da ih nije ni bilo, i počne živeti starim nemarnim životom.“ (28) Ono što ga čudi je odusustvo ikakve dobre volje prema zatočenima. Kazuje kako im se uskraćuju elementarne stvari te se oni time guraju dublje u ponor kazamata. Zabranjeno je nebrojano aktivnosti, od higijene do kartanja, i Cenić će oceniti da „ona ista gospoda koja napolju propovedaju kao osobiti lek muziku i pevanje, to su zabranili u apsama!“ (47) U tako beznadežnom svetlu on slika prizor ljudskih odnosa u samom zatvoru. Jednakost u položaju utamničenih stvorila je složnu mržnju prema slobodnima i ustrojila poredak prvih prema najdemokratskijim osnovama i solidarnosti. Kako se seća Cenić: „Na robiji vlada u najpotpunijoj formi demokratski duh. Izjednačeni životom, položajem, lišenjima i patnjama – drukče ne može i da bude.“ (159) Ili može? Cenić je na nekoliko mesto anticipirao kao rešenje ono što bismo mi danas zvali programima resocijalizacije: „Kad bi se uredili na načelima čovečnijim i s namerom da se osuđenici u njima odista porave i čemu nauče, da iz neznanja ne budu prinuđeni da zlo čine – onda zaista ne bi bilo iz godine u godinu sve više krivaca, već bi rasla cifra dobrih i sposobnih radnika.“ (187) Tako, negde od Cenićevog vremena tamnovanja srpski zatvori postaju „crveni univerziteti“ koji će akreditaciju potvrditi u međuratnom periodu XX veka kroz prevode Čolakovića i Moše Pijade. Cenićevo delo time avangardno nastupa i može se smestiti u onaj korpus literature koji poseduje snagu da menja poglede na svet i ispod njega.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s