U beloj noći

Srebrni srp proredio je zvezdani svod. Nije se ugasila još samo Venera, ta sjajna zvezda Danica. Prizor ispod je usporen do statičnosti: Sunce uskoro izlazi, okolo se razdanjuje, ali ta slika se opružila horizontom i satima ni makac.

Putujući iz daljine, prvi sunčani zrak kasni onih 7 minuta koliko svetlosti treba da svojom brzinom dosegne do nas. Ta perspektiva se već desetak dana očekivala u boemskim krugovima. Spremao se doček novog svanuća i početak višemesečnih pojava belih noći. Počinjao je dan, a on je na dalekom severu Sibira, pored noći, izuzimajući neprestanu zimu, bio jedno od dva godišnja doba. Ovaj prizor se sasvim sporo menjao u zagubljenom tromilionskom gradu. U njemu ljudski život traje, narasta i opstaje uprkos svemu što pruža ovakva negostoljubiva priroda.

12596159_1174513432573532_512842850_n

Tu, u beskrajnoj večitoj belini, pri poslovično znanoj ekstremnoj hladnoći, skupa žive potomci onih burnih ljudskih reka sa zapada carske ili sovjetske Rusije; mnogo je tu sinova i unuka žitne Ukrajine, kćeri i praunuka ljudi sa Krima, jedna skupina zaporoških Kozaka i nešto Tatara, Gruzina, Čerkeza kao i par manjih zajednica Jevreja i, odnekud, dve bokeljske porodice. Bilo je tu stvarnih i izmišljenih protivnika svih ranijih režima, klasnih i ideološki neprijatelja, dubioznih hranitelja carističkih vojski iz vremena građanskog rata, loza neposlušnih seljaka protivnih nasilnoj kolektivizaciji sa svojim brojnim čokotima i grozdovima, svi okupljeni i ujedinjeni u istoj muci, naročito nakon staljinističkih čistki i unutrašnjeg terora tridesetih i početkom četrdesetih godina 20. veka. Sve ove seobe u bespuće išle su sukcesivno, uglavnom prinudno i planski. Tome su znatno doprineli brza industrijalizacija pokrenuta dolaskom socijalizma kao i Drugi svetski rat. Uglavnom Rusi, ali i svi drugi narodi Rusije, iz zapadnih krajeva, preseljavani su decenijama u ovu zemaljsku pustinju okovanu ledom. Pored zemnog gasa u obližnjim vodama polarnog kruga, pod zemljom se i danas traga za skrivenim prirodnim resursima.

 

I danas po obodima grada kao zaštitne kule u visinu se podižu dimnjaci uspravni kao stoletne topole. Obnovljene ili tek u povoju, tamošnje crkve i zvonici stoje nešto niže i skriveni su u jednobraznim stambenim četvrtima. Njihova zvona ste mogli čuti samo u najbližoj okolini zbog neprestane buke izvozanih motornih naprava. Stidljivo su svojim bojama, tu i tamo, narušavali ono sivilo celine ako se za stajalište uzme krov gubernatorske kule u središtu dveju glavnih ulica, javnog zdanja u samom srcu grada, najviše građevine na hiljadu kilometara uokolo. Ipak, valja dodati da i ovde možete nabasati na neverovatne i impozantne građevine rađene u stilu socijalističkog modernizma i tzv. brutalizma. Dole, oko zgrade kao korenje oko Drveta života obavio se ogroman kružni tok. Vidik odozgo jeste potpuna panorama ovog u kvartove izdeljenog, prostranog ravničarskog grada.

U postrojenjima desetina gradskih toplana radnici druge i treće smene uporedo sa novim osvitom vršili su primopredaju radnih dužnosti. Jer grejanje ovde nikako ne bi smelo da stane. Nalik na odraz u obrnutom ogledalu, u isto vreme, obližnjoj crkvi prilazili su vernici na večernje. Uoči sloma SSSR ovi novoverci su zbog nestanka obećanog zemaljskog raja pohrlili u hramove da obnove atavizam predaka ili da zbog griže savesti speru grehe sa duše pred novim Nadređenim. Najveći darodavci crkve postali su neki ovdašnji kriminalci. Griža savesti, ako i postoji, nije ni oslobađajući dokaz ni ubedljiv alibi.

Jedino je još raspored kazaljki sa sata na kuli gubernatorske zgrade zvanično govorio koje je doba. A tako je ovde, ako ne oduvek, onda bar od kad je prvih satova. Osamljenost ljudi u izolovanim mestima samim tim je veća jer se ona prenosi sa sredine na njene stanovnike. Mnogi od njih su priča za sebe, a svima su časovnici već dugo radili upravljeni po zvaničnom vremenu. Osmotrimo za tren životni ritam jednog lica u tom mravinjaku i biće nam jasniji čitav taj zatvoreni mehanizam.

12884346_1174521485906060_1562340332_n

Ustani, jedi, idi na posao, radi, jedi, radi, isprazni se, radi, idi u topao stan, ili, eventualno, ako imaš s kim, u povratku sa posla svrati u kafanu i opijaj se bar do ponoći i izađi, gle, baš u dugi osvit. Kad možeš, seksualno opšti sa usamljenim ženama voljnim muškog društva. Uvek novim, jer… Na kraju pijan pronađi stan i ako nisi izgubio ključeve, pogodi bravu, uđi na dve noge, stropoštaj se na krevet i spavaj. Ovakav život, to je bila svakodnevica Mihaila Mihailoviča Mirevskog. I tako iz dana u dan, sve u krug, zajedno sa planetom.

Normalnih dana!? Ovde na krajnjem obodu ljudskog društva!? Ne. Bar ne doslovno. Jer odavde sve izgleda drugačije. Onaj ko nije napustio grad od svog rođenja čuo je za drugačiju vanjsku stvarnost u kojoj se dan i noć redovno smenjuju tokom 24 časa, ali bi mu ta priča delovala apstraktno i nepojmljivo jer je nije iskusio. Isto tako onaj ko nije doživeo belu noć i ponoćno sunce može samo da misli da zna o čemu je reč. Doživljaj protoka vremena tamo, nama odavde liči na optičku varku i neprestano izmiče jer celokupna spoljna slika promene stvarnosti gmiže levo-desno poput puža nakon kiše. Promena u spoljnoj scenografiji više se mogla osetiti samo u promeni pravca neke učestale vejavice ili prigušenoj zvonjavi u daljini. Dani su ovde raznorodni kao sati neke uobičajenije ljudske sredine. Npr. negde na 22° s. g. š. i 43° i. g. d. dolazak noći tokom jedne godine uvek pada u raznim intervalima između 16 i 21 čas a razdnjuje se isto tako između 4 i 7.

 

Na stranu čuđenje nad očekivanim razlikama zbog geografske pozicije i klime. Ljudi su i ovde ipak ništa drugo do ljudi. Ako ste kao Mihail, cenjeni doktor medicine, dermatovenerolog, tihi buntovnik i po prirodi posla zavodnik usamljenih drugarica, istovremeno ste i dobar poznavalac intimnih stvari u sve četiri centralne gradske četvrti i upravi grada, odnosno upravi gubernije, načelstvu policije, u raznim ravnima administracije, od vrha do dna. Znate tajne nove klase političara, njihovih žena i švalerki i znate kada i gde da pokucate. A čitava ova gubernija nije ništa drugo do grad proširen ogromnom okolnom pustarom. Dve uprave, dva sistema, duplirano činovništvo, sve te kancelarije, toaleti, ostave, ordinacije i njihovi paravani… Može se zamisliti kolike količine alkohola i kakve razmere bluda su bile potrebne nesrećnicima u ovom usamljenom mnoštvu da bi prevazišli samoću i prenebregli višemesečnu tminu.

Taj novi dan doktor je započeo pijan i razuzdan kod neke usamljene mlade plavuše u njenom stanu na jednom od najviših stambenih spratova u gradu. Umrljan po vratu i usnama njenim drečavim karminom izleteo je mamuran pravo u svitanje, i tada mahinalno ka licu prineo levi zglob. Pogled mu je istovremeno ispitivački poleteo uvis. Sat u centru grada pokazivao je da su kazaljke preklopljene na broju 12. Sa neba je u tankim nitima padala kiša polarne svetlosti i pretapala se u nestvarnim nijansama. Ništa neobično za rub polarnog kruga. Sa druge strane, na njegovom ručnom satu stajalo je sasvim drugo vreme. Oslušnuo je sat prinoseći ga uhu. Mehanizam je i dalje radio…

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s