Otkud ja ovde: Kuba

Bili smo, izgleda, na brodu. Poslednje čega sam se sećala bilo je to da smo u kišovitom Beogradu pričali kako se čim dođemo do nekih velikih para selimo na Kubu, a onda je neko pitao: „Zašto ne bismo otišli sada?“

Otvorila sam oči. Ispod moje glave umesto jastuka bila je jakna, a pored mene spavali su svi oni ljudi sa kojima sam u Beogradu pila. Probudila sam ih da mi objasne gde smo i šta se dešava. Ni oni nisu znali kako smo dospeli na brod i zašto je toliko toplo, a onda smo stali. Neko je otvorio vrata: „Stigli smo na Kubu, jeste li konačno trezni?“

Jutro u Havani je tek svitalo, a mi smo neprestano gubili jedni druge na ulicama, u moru ljudi, starih automobila i biciklista. Iz nekog razloga sa svih strana se čula muzika. Konačno smo uspeli da se izvučemo iz gužve i sednemo da popijemo kafu dok se ona ista muzika, negde u pozadini, a možda samo u našim glavama i dalje čula.

Ni danas, dugo vremena nakon naše slučajne posete Kubi ne znam od čega prave kafu koju nam ovde prodaju. Kafa tamo ima ukus jutra i sunca i buđenje čini lepim. Ostatak dana smo šetali onim istim ulicama sve dok se nismo navikli na galamu, sirene i muziku, a onda smo uveče, na plaži, skupljali zvezde tog nama do tada nepoznatog neba. Nismo znali ni kada ni kako ćemo napustiti Kubu, a nije nas ni bilo briga.

U Havani dok hodate ulicama imate osećaj kao da je sunce pored vas i drži vas za ruku. I dok vi mislite kako ćete umreti, Kubanci prolaze pored vas i osmehom vam poručuju da je u redu što hodate tako sporo u njihovom brzom gradu. Po navici smo pokušali da se rashladimo pivom, ali svaka flaša bi se ugrejala posle par minuta i mi smo zaista mislili da je sunce lično sišlo sa neba na Kubu da nam se smeje…a onda smo otkrili rum.

Te noći smo pričali na španskom koji većina nas ne zna, ja sam držala govore o Če Gevari i komunizmu, a ujutru sam se probudila na plaži bez ikakvog sećanja o tome da sam nekada imala krevet u jednom dalekom gradu u kojem padaju kiše.

Još dugo smo hodali ulicama Havane i upoznavali ljude koji su živeli za svoje jutarnje kafe, smejanje na suncu, muziku i čitave noći ruma. Kubansko nebo je bilo moje i u glavi su mi se mešali španski i jezik čije ime nisam pamtila. Bili smo stvarno srećni u toj državi u kojoj ne postoji vreme, a sunce vas drži za ruku… a onda je pala kiša. U toj kiši nalazile su se slike ljudi koji su u jednom dalekom gradu smišljali plan da dođu do velikih para i presele se na Kubu.

Zaspala sam ispod neba na kojem, prvi put od kako smo došli, nije bilo zvezda. Otvorila sam oči. Bila sam u stanu, u krevetu, u Beogradu, a ispod moje glave, umesto jastuka, bila je moja jakna.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s