Putopis: Portugal

Život skarabeja je život težaka. Iako ste neophodni da bi se ceo ekosistem održao zovu vas balegarima samo zato što kotrljate ono što drugi odbacuju. Naša titanska snaga da nosimo kuglice teže od nas samih kao da nam nije blagoslov već signal da nas još jače pritiskaju.

Stoga sam prelomio da napustim Makao i ukrcam se na brod za Portugal, švercujući se na džaku cimeta i tražeći bolje ili samo tek drugo mesto za život. Brzo me je zapahnuo miris svežeg cimeta i zaspao sam sa mišlju da bi se u Starom Egiptu moje putovanje i kotrljanje smatralo božanskim poput puta sunca po nebu. Nije me probudio užegli miris prosutog vina. Ovde ga zbog dalekih transporta mešaju sa rakijom te ceo dok zaudara poput usta lisabonskih ribara. I to vam kaže jedan balegar.

Prvi budni susret sa Lisabonom odigrao se kada me je žuti tramvaj već uzdizao strmim ulicama u nečemu što vrišti poslednjim minutom kamikaze. Prestravljen, skočih sa njega i nadjoh se na kaldrmisanoj podlozi, uglačanoj kao ledenice. Preskačući arhipelaški razbacane ostatke lubenica žurio sam da se uklonim sa jutarnjeg lisabonskog sunca. U hladu sam mogao pažljivije osmotriti novu sredinu. Ljudi su opušteni, kreću se bez žurbe ali svi se kao u slivniku ulivaju se sa najstarijeg kvarta grada, Alfame, pravo u reku Težo. Brecnuo sam se od te kolotečine po pojurio uzbrdo gde sam naleteo na mermernu zadnjicu konja kralja Žorža.

Hladna dobrodošlica statue me je potpuno razbudila tako da mi se aktivralo i čulo sluha. Od čitave vreve u Lisabonu čuo sam samo jednu iskričavu boju glasa, jednu melodiju. Glas je zaobilazio naškrabane dvospratnice i vukao me ka reci. Kako sam sekao put kroz barokne vrleti osluškivao sam ga sve jače. Poput neumorne pletilje, obujmio me je i proveo kroz Pombalinski kavez i samostan jeronimita do usamljenog Belem tornja, ukopanog na početku okeana. Ono što je ličilo na trbuhozborenje, vidim da je čist ženski glas a tužna melodija jeste fado. Blještala je bela kamena fasada od njene žalopojke za Njim, koji je daleko, preko okeana, daleko u nekoj koloniji.

Moje neumorne prednje noge ustuknuše od prilaska. Zagledan u okean i nju, umotanu poput karamele koju ne želiš zažvaliti, previše dragocenu da bi je iko uzeo, svesno sam ostavio Lisabon iza sebe. I porozne uličice, i slabotinjajuće fenjere, i geometrijske šare glaziranih pločica nalik na džinovske slagalice i neobčnu slanu vlagu što ti izoštrava nozdrve i, na kraju, taloge osušenog izmeta koji samo čekaju da ih neko dokotrlja do obale. Nemo je posmatram sa ubeđenjem da tako pevaju morske sirene. Fado, zvučna esencija Lisabona, ima boju njenih članaka.

Pomišljah kako su, u doba zemlje kao ravne ploče, verovali da je ovde kraj sveta.

Posle ovog mesta, mislili su, nema ništa do ambisa u koju te spuštaju divovski slapovi. To je mozaik koji se sklapa njenim glasom bez obzira što je zemlja okrugla. Ispunjen melanholijom i sivilom sete hteo sam da joj priđem, utešim prijanjajući joj na orašaste zglobove. Tada se melodija prekinula. Okrenula se, vrisnula ugledavši me i papučom razmrljala moj gipki dvocentimetarski oklop po belom kamenu. Naivna buba ostala je ležati na pločniku dok je gibanje ribarskih čamaca ispunilo tišinu. Biće da je skarabej ovoga puta hteo podići preveliki teret.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s