Reka

Malom pesniku majka reče jednog dana
Da će izgubiti razum ako bude pokušavao da razume svet.
Ona reče, pesnik sasluša, ali reči nije čuo.
Nije čuo.

Sedeo je mali pesnik na kamenu i video ceo svet.
Godina je nebitna, mesto je brdovito i puno reka.
Pred šarenim očima pesnikovim lete pitanja;
Ona pitanja koja dođu u vreme ćutanja.

Ko je prvi odredio šta je prava ljubav
Ko to prvi nije razumeo tuđa očekivanja od života
Ko prvi nije obojio svoj svet pastelnim bojama lepote
Ko je prvi dao sebi pravo da kroji tuđe živote

Ko je prvi sebi dao pravo da pusti zlokoban glas iz grla
I ponovi istoriju ispunjenu otrovnim gasom straha
Ko će to svom detetu reći kakva je ljubav ispravna
Ko će to mržnjom braniti svoje dete od istine

Kakva su to bića koja svoju crnu pravdu dele
I drugima ne daju da pokazuju veličinu svojih srca
Zašto oni imaju pravo da ih ceo svet vidi
A duše sa druge strane reke zatvaraju u četiri zida

Kako se zove taj Bog u koga oni veruju
I koji je to Bog koji voli samo ljude sa desne strane reke
I kakvo je to srce koje druge baca u tamnicu izgrađenu od gluposti
Čemu služe njihova crvena slova okačena na zidu

Ko to pušta neupevane tonove iz svog uskog grla
Ko se to plaši da vidi pravi pejzaž ove planete
Ko to gradi tvrđavu koju čuvaju milioni zatvorenih misli
Od čega je taj krst u koji veruju i za šta je umro čovek čije slike u kućama čuvaju

Od čega je ta crkva u kojoj se mole za mir i ljubav
I kakva je to ljubav i kakav je to mir
Ljubav koja određuje dovoljnu količinu željene mržnje
Mir koji ispisuje krvave bitke i večiti nemir sa leve strane reke

„Nije to mržnja, to je strah, šarenilo moje uplašeno.
Nije to ispravan stav već uske grudi optočene gvožđem.
Nije to vera njihova, već krive ideje praznih mozgova.
Nije to istina, to je naša istorija koja je stala pre mnogo vekova.

Ja nisam u njihovoj crkvi od mračnih pesama,
Ja nisam u njihovoj istini koja laže njih same do zadnjeg daha,
Ja nisam sa desne strane reke i nikada biti neću,
A nisam jedini koji voli dušu, a ne površnu pojavu na tlu.

Svako vreme nosi svetsko zlo,
Ruka koja piše istoriju očeličila se i ne piše iz zgloba.
Zapamti, između vas i mene i vas i njih je reka prepuna vode,
Vode koja nosi istinu svakog starog i novog doba.

Oni će videti površinu reke i uplašiti se dubine
Ja ću gledati kroz vodu i radovati se tajnama ispod nje
Oni će videti sebe kako se utapaju u hladnoći koja će im zaustaviti krv
Ja ću videti sebe kako otvorenih očiju gledam zrake sunca u vodi

Oni će zauvek ostati sa desne strane reke
Desno je ispravno svetu koji se svega plaši
Ja ću zauvek voleti levu stranu reke
Srce mi je preveliko da bi osetilo strah.“

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s