Čile osamdeset i neke

Pošli smo u Čile brodom sa gomilom imigranata koji su želeli da nađu zlato. Bila je 1880. i neka. Meni nije trebalo zlato, nego da odem što dalje sa njom od naših prethodnih života. Gledala me je i nije razumela.

Ona je samo želela da putuje. Možda me je malo volela, možda samo nije imala koga drugog da voli.

U luci gde smo se iskrcali bilo je mnogo zgodnih mornara. Bio sam ljubomoran. Žurilo mi se u pustinju, Atakamu.

Usput sam se pravio da mi nije važno što joj pažnju poklanjaju mlađi i lepši. Mislio sam da će se sve što radim za nas isplatiti. Kako sam pogrešio!

Pobegla je jedne noći dok su zvezde bile tako blizu sa nekim Indiosom koji nam je bio vodič. Ostao sam sam, sad živim na ivici pustinje, gajim mačke, čitam ljubavne romane o ljubavnicima koji se sreću posle mnogo godina i čekam…

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s