Kad žurka krene neočekivano (5. deo)

Bilo je nečega u njegovom dodiru, nečega što ona nije mogla sebi da objasni, izuzev što ju je privlačilo kao naelektrisani magnet. Ljubila je njegove usne koliko je mogla od svojih uzdaha, a njene ruke… šarale su po Nejtanovim leđima.

Vodio je ljubav sa njom onako kako je znao, i preuzima je inicijativu ne dopuštajući joj ni jedan slobodan pokret… U tim trenucima bio je gospodar njenog tela. Ali to je valjda i bio njegov stil. I dopalo joj se. Dopadalo joj se da bude njegova i da joj radi šta god poželi. Pogledala ga je zahvalno sa osmehom…

Dodirnula mu je lice kažiprstom poput nevine devojčice koja je dobila ružu pokraj kapije…

„Pravi muškarac… ne pita da li može.“ Razumela je šta je tražio od nje i pustila ga da je uzme ponovo i ponovo…

Polušapat njenog glasa izgubio se među mnogobrojnim zvukovima njihove zanesenosti. Ulazio je svojim udom sve brže i jače. Znoj je počeo da se sakuplja na svakom dolu Nejtanovog tela. Veronika je već tada bila mokra.. u svakom delu..

Stajala je okrenuta licem ka jednom od zidova sobe. Držala se desnom rukom od taj veliki sivi zid ali drugom rukom milovala je njegova rebra. Nejtan je goreo poput nezasite vatre. I nije prestajao. Stajali su u toj pozi nekoliko minuta ali on je tek počinjao, njegov ritam se pojačavao. Veronika prosto nije znala gde se nalazi. U transu pretvarala se u samu vatru. Osećala je kako polako gubi svest od tolike snage adrenalina u svome telu.

Bez obzira na sve žudila je za još većom vatrom. Želela je još. Do poslednjeg svesnog molekula njenog tela. Zatim iznenada sve prestade i nastupi tama.

Kada je otvorila oči prvo što se našlo u njneom zamagljenom vidu bila je žučkasta udaljena svetlost. Trebalo je nekoliko trenutaka da joj se vid povrati kako bi shvatila da se nalazi na vlažnoj travi. Podigla se na ruke omamljena. Nije mogla da se seti ničega. Ni kako je tu dospela ni zašto je boli glava kao da je previše sinoć popila. Žurka. Ta reč iskliznu joj kao raskrsnica na putu. Pogledala je travu ispred sebe, dodirnula je rukom neku travčicu i osetila rosu na vrhovima prstiju.

Umorna u nogama ipak je uspela da se podigne sa tla. Pogledala je prvo oko sebe sa namrštenim izrazom lica. Pojma nije imala kako je tu dospela. Nešto u njenoj glavi nateralo ju je da pogleda na svoju odeću. Da. To je bila njena odeća od sinoć a i taj prokleti auto je bio tu. Kako li se samo našla na travi pitala se.

Prešla je rukom po svojoj kosi a onda krenula nespretno ka svojem autu. Čekao ju je parkiran pored puta.

Bacila je pogled u pravcu puta, tamo bi negde trebao da se nalazi vikendica njene drugarice. Mogla je da oseti svežinu jutra.

Mini moris zabrunda ispod svoje malene haube i trenutak kasnije pokrenu se u pravcu u kojem je bio i parkiran. Tražila je svoj mobilni telefon…

Noilatunejzer ju je zamišljeno posmatrao odozgo. Nalazio se nekoliko stotina metara iznad njenog vozila. Naravno nevidljivi mod je bio aktivan još od momenta kada ju je uspavanu teleportovao na toj zelenoj travi. Nevidljivost je bila samo jedna od mnogih osobina njegovog svemirskog broda. Konstruisanog za daleka svemirska putovanja.

„Kako napreduje njena beba?“ Upitao je Noilatunejzer na svome rodnom jeziku.

„Sasvim normalnom brzinom za rasu na čijoj smo planeti.“

Glas nije dolazio iz jednog pravca. Osećaj je bio kao da je lelujao prilikom svake izgovorene reči.

„Onda je moja misija ovde završena. Vrati nas kući, Ngahua.“

„Razumem.“ Odgovorio je brod.

KRAJ


Pročitajte i ostale nastavke ove fantastične priče:

Početak

Drugi deo

Treći deo

Ono pred sam kraj…


Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s