Da li si nekad uopšte mislio šta znači živeti

Učili smo da igramo poker u pauzama igranja badmintona. Bili smo niži od one kamene česme iz koje smo pili vodu i imali smo manje godina od onog psa koji nas je svuda pratio, sve dok više nije mogao. Francuz koji nas je učio da igramo poker i dalje negde u svojoj glavi čuva onih nekoliko reči koje je tog leta naučio. Na francuskom znam da brojim i da opsujem. Boje sam zaboravila.

Svake godine smo skupljali šljive za neku rakiju koja je čudno mirisala i koju deca nisu smela da piju. Baš sam mrzela i te šljive i tu rakiju. Nervirali su me i odrasli ljudi koji su uvek primećivali da često pravim pauze.

Deset godina kasnije bila sam zahvalna svoj deci sveta koja negde skupljaju šljive i pomažu meni da mi bude malo bolje kada mi je baš, baš loše.

Tih godina sam naučila da čitam, gledam filmove od početka do kraja i da se zvezde najbolje vide daleko od grada.

Da sebe najbolje vidim daleko od grada.

Ne sećam se kada sam tačno prestala da idem na to mesto koje se u našim glavama pretvaralo u bilo koju državu, grad ili planetu. Verovatno onih dana kada sam počela da nalazim sebe na klupama u parku, kako kroz krošnje gledam u sunce. Rano sam počela da menjam časove u školi za te klupe i za učenje svega onoga što tamo nikad ne bih. Zato sada znam da svaki zalazak sunca ima različite boje i da svaki list drugačije pada. Znam da su nekad najbolji razgovori zapravo ćutanja sa sobom, u parku, sve dok ne počne da pada kiša. Te prve kapi kiše nikada nisu padale na mene, već negde blizu, dovoljno blizu da ih primetim i sklonim se; ali nikad nisam. Kiše su uvek umele da rasteraju oblake koji su se u mojoj glavi stvarali na sred mog sunčanog neba.

Neko je park zamenio za trg i posekao drveće, a meni je šank zamenio klupe. Počela sam da nalazim sebe kako rešavam sudoku i pijem kafu za vreme časova matematike. Mislim da svako bežanje iz škole treba da bude opravdano ako je 7 ujutru, a vama je veoma potrebno da odete negde gde nema mnogo budnih ljudi.

Neke od najboljih priča koje znam sam čula za tim šankom. Neke od najboljih ljudi koje znam sam upoznala za tim šankom.

Naučila sam da je bitno da imate gde da pobegnete od sebe; bar ja sam samoj sebi nekad previše.

Pročitala sam mnogo knjiga i odgledala mnogo filmova.

Padala je kiša onog dana kada smo prestali da bežimo iz škole i kada smo napustili naše klupe i šankove i otišli u Beograd. Veliki sivi grad u kojem sam se izgubila sigurno 50 puta zato što mi sve izgleda isto i svi ljudi idu u suprotnom smeru od mene. Mislila sam da će me moje klupe i šank zaboraviti ili, još gore, da ću ja zaboraviti njih. Mislila sam da su kiše u Beogradu drugačije i da one neće umeti da rasteraju oblake sa mog sunčanog neba. Naučila sam da trčim u prevozu i da koristim veš mašinu. Naučila sam da svoje dobre dane nagrađujem kupovinom knjiga na ulici. Na prvoj strani svake knjige napisala bih datum i zašto je taj dan bio dobar. Kiše su padale i bile su to one iste, one koje su me volele. Naučila sam da je bitno da imam gde da se vratim. Klupe, šank i ja se nismo zaboravili. Šank je čuvao priče za mene, a klupe ćutanja.

Otišla sam daleko od grada, tamo gde se zvezde najbolje vide. Tamo gde sebe najbolje vidim. Živeti znači baš mnogo.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s