Lift

Zastade ispred lifta i nestrpljivo pritisnu dugme kraj vrata. Čulo se škripanje lanaca koji su grdosiju spuštali u prizemlje. Njegova sporost je natera da zacupka nogama, i da ponovo dodirne svetleću tablu pokušavajući da ubrza dolazak metalne kutije.

Osvrnu se i pogleda ka ulazu zgrade kroz koji je prošla. Tama je već ulazila u hodnik i izduživala senke po zidovima. Ču korake iza sebe, na šta uvuče glavu u ramena. Napokon lift stade, i ona otvori vrata ne trudeći se da ih pridrži za osobu iza sebe. Pogled joj pade na saputnika, mlađeg muškaraca koji udje i bez pitanja pokrenu lift.

Svoju pažnju preusmeri na unutrašnjost tašne pokušavajući nešto da pronađe. Oseti kako se njegova desna ruka pruži preko njenog levog ramena ne dodirujući je. Podiže svoj pogled koji se susrete sa njegovim mračnim očima. Posmatrali su se netremice par trenutaka, ali tu nemost prekinu nagli trzaj koji ih izbaci iz ravnoteže, te se zanesoše jedva se održavši na nogama. Ona ga uplašeno pogleda shvatajući da su u klopci. Lift je stajao na medjuspratu, a njegov pokušaj da ga tipkanjem tastature pokrene ostade bezuspešan. On lupi par puta u metal i tiho opsova. Nervozno izvuče cigaretu iz džepa svog kaputa i zapali je. Čučnu i ledjima se nasloni na zid lifta. Pogleda je kroz oblak dima. Unervožena zbog njegove prilično mirne reakcije, namrgodi se.

12992298_1071645269541033_980241983_n

– I?
– Šta i?
– Šta sad?
– Čekaćemo.
– Dokle?
– Dok ne budu primetili.
– Bojim se.
– Nema razloga.
– Kako nema, ko zna kad će doći?
– Doći će, samo mirno.
– Ne! Vrištaću!
– Tipično.
– Šta tipično?
– Žene stalno zbog nečeg vrište.
– Ovo nije nešto nego nešto.
– Ovo jeste problem, ali ne takav da bi se vrištalo. Evo, čuje se neko. Pomoć će brzo stići.
– Ne čujem ništa!
– Strpi se. Zar je to tako teško?
– Da, meni jeste.
– Znam.

Ustade stresajući pepeo cigarete, pridje joj, i rukom dodirnu nežni obraz, na šta ona uzmače.

– Zašto si takva?
– Kakva?
– Divlja.
– Uživam u tome – odvrati sarkastično.
– I ja. Smem li?
– Ne smeš.
– Znaš li da si jako lepa tako besna – primaknu svoje lice blizu njenog vrata.
– Vrištaću.
– Ako – prošaputa.
– Nemoj!
– Želim to, a i ti.
– Ne, pusti me! – odgurnu ga – Misliš da je tako jednostavno?!
– Da, samo treba da veruješ u to.
– Ne uspeva mi, hoću nešto drugo! Ne mogu više! Umorila sam se od čekanja.
– Znaš da pokušavam. Odvojićemo se, obećavam!
– Zar ne vidiš da predugo traje? Ne mogu više da hodam na prstima i vodim ljubav zapušenih usta!
– Znam.
– Ne mogu da podnesem kritike oko spremanja, kuvanja, oblačenja, izlazaka, društva. Ne mogu više!
– Oni te vole. Naporni su, ali…
– Oni me mrze! Mrze naš brak!
– Hoćeš da kažeš da su tvoji bolji prema meni?!
– Opet počinješ! Oni mene samo brane i razumeju.
– Da, zato si češće kod svojih no u našoj kući!
– To nije moja kuća!
– Neću više da te slušam.
– Pusti me! Hoću da izađem odavde!
– Idi!
– Upooomooooć!
– Idi! Sada znam da su moji u pravu, ne zaslužuješ ništa!
– Odvratan si! Mrzim te!

Lift se trže, naglo krenuvši u suprotnom smeru od prvobitnog. Crvena u licu, sa suzama koje su je gušile, otvori vrata zaustavljenog lifta i otrča ka izlazu.

On odmahnu rukom i pope se na željeni sprat. Bled, sa rastućom mučninom u stomaku, zazvoni na vrata. Ona se otvoriše, a u okviru se pojaviše njegovi i njeni roditelji, ozareni, čekajući ih nestrpljivo.

Na svečano postavljenom stolu stajao je roditeljski poklon – ključ Sreće koji je trebao da otvori samo njihova vrata.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s