Duboki naklon, majstore brzine

Krajem sedamdesetih, za nas musave balavce sa ubske kaldrme i sam pomen „Aleksića imanja“ značio je nešto strašno daleko, tamo „Preko Nasipa“, pa još dalje, nešto tajnovito i skriveno a noću opasno zbog moguće pojave drekavca, crne leptirice a možda i Save Savanovića lično.

Odlazili smo ponekad sa roditeljima u tu „daleku šetnju“, ka tom simbolu „trule buržoazije“, nekad za 1. maj na krkanluke poštene radničke klase, koja je vremenom zaboravila zašto se ovo imanje uopšte zove po nekom Aleksiću. Njih je ono uglavnom asociralo na duvan čvarke, domaće kobasice, slaninu sa 3 „Adidas“ štrafte i meso koje će završiti u musakama i sarmama na tanjirima u 15 i 30, pravo iz PIK-ove klanice sa Aleksića imanja.

E baš su tako neki slični balavci, željni svega što nije njihovo, a u ime revolucije uspeli da od 1945 do 1948. podele Aleksu, čoveka vizionara, domaćina, patriotu, humanistu. Od 150 hektara plodne, obradive zemlje, od koje je živelo desetine porodica ostaviše mu celih 5, da mu se nađe. Ipak za priču o njemu trebaće mi mnogo više od ove kolumne a da ne kažem sve u pero, šta mislim o onima koji su učestvovali u rušenju, ismevanju, gaženju i patnji jednog čoveka i njegove porodice. Ove redove posvetiću verovatno najpoznatijem i najboljem ubskom predratnom sportisti, njegovom sinu Nikoli Nikiju Aleksiću.

Sve što je do sada o njemu napisano, neka i ostane osime jedne stvari koja ne stoji. Nije Niki učestvovao na trkama oko Kalemegdana 03.09.1939., nije čak ni pokušao da se prijavi. Samo je bio među onih 75.000 srećnika i gledao, između ostalih i onu najvažniju, trku za šampionat sveta, preteču Formule 1 i verovatno prvu i poslednju u Srbiji. Ceo ovaj spektakl opisao je detaljno u svojoj knjizi(dostupna u gradskoj biblioteci) moj prijatelj i predsednik „Istoričara automobilizma Srbije“ Nebojša Đorđević i nesebično pomogao da dođem do pravih podataka o Nikoli.

nikola aleksic ub 2Šesti oktobar 1940. bio je još jedan prijatan dan u prestonici, ono što ga je razlikovala od drugih bilo je šarenilo šešira, damskih kišobrana i šajkača koji su se kretali ka Banjici (sadašnjem stadionu FK Rada) Više od 30.000 gledalaca došlo je na auto moto -trku čiji je pokrovitelj bila lično Kraljevska porodica (ako uzmemo za podatak da je Beograd imao 360.000 stanovnika to bi značilo da bi ih u današnje vreme bilo oko 200.000 na istom mestu). Nakon nekoliko moto trka, došao je red i na start u kategoriji sportskih kola do 1500 kubika. Pored ostalih, na startnoj liniji bela Škoda “Monte Carlo” sa brojem 10, a za volanom mladi Ubljanin. Stari automobilski vukovi iz Hrvatske, Slovenije i Srbije gledaju na Nikija baš kao i zvanični spiker koji ga predstavlja kao nepoznanicu iz provincije.

Mahnuo je starter crno belom zastavom, proradio je adrenalin, pomešao se miris parfema lavande, jeftinih sapuna i znoja sa mirisom benzina. Publika na nogama, nesnosna buka. Ne mari Nikola na sve to, ima veliko srce i vozi kako je i planirao. Zna da za protivnika ima i bolje automobile i iskusnije vozače. Na cilju iznenađenje, za malo i totalno. Mladi vozač sa Uba Nikola Aleksić popeće se tog popodneva na pobedničko postolje, na stepenik broj dva. Mahaće mu šeširima, klicaće mu ime, aplaudiraće mu sa poštovanjem kraljevska svita, juriće ga deca u želji da ga dotaknu i odmeravaće ga lepe Beograđanke. Zabeležile su ovaj uspeh u sutrašnjem izdanju i Beogradska Politika i Pravda kao i novine širom Kraljevine. Samo Ub nije.

Ova trka ostaće zabeležena u istoriji kao poslednja u slobodnoj Evropi.

Umesto čestitke, šanse za sportsku karijeru, Niki je zajedno sa svojom porodicom morao da spakuje ono malo stvari i da se vrati u Ameriku odakle je kao mali stigao 1920. god. Umesto podrške Ubske varoši, gledao je kako mu ljudska ništavila u kožnim mantilima uzimaju sve što mu je otac stekao radeći 15 godina u Americi i 25 u Srbiji. Umesto neke nove trke na Banjici, otišao je u trku za životom na tuđem, nepoznatom terenu. Umesto priznanja za najuspešnijeg predratnog sportistu Uba, Ub mu se odužio zaboravom. Umesto neke ulice sa njegovim imenom dobili su je neki koji su sve uradili da ga oteraju zauvek.

E zbog toga – duboki moj naklon “Majstore brzine”!

Tekst: Mišel Kaplarević

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s