άτομον

„Bio sam na ivici svemira, cigareta je bila pripaljena mojom radoznalošću, a ja sam posmatrao galaksije i nebule. Svuda su se koncentrisale nijanse plave i razlivale nijanse ljubičaste boje, ali plava se nažalost nije prelivala nimalo u zelenu, odmah da znaš. Bilo je ponegde i bele boje, ali par miliona kilometara od mene.

Nisam uspeo da je lepo vidim, bio sam na zapadnoj strani kosmosa, jedino sam zaključio da ta bela boja nije isto što i ovozemaljska bela. Preovladava boja mastila – kao što smo već i pretpostavljali. Crvenu boju i ne volim, pa je verovatno zato nisam ni video.

Ono što me je uplašilo dok sam sedeo i posmatrao beskonačnost, jeste otkrovenje da je sve što se ikada desilo na našoj planeti – bezobrazno jasno.

Zapanjila me je moć muzike koja je na sebi svojstven način govorila o relativnosti strahova; određene note vasione ubedile su me u prolaznost svega onoga o čemu sam naglas nerado govorio. Tebe ne mogu da ubedim da se više ničega ne plašiš, jer čovek koji nikada nije išao dalje od ovog sveta, plaši se svega, a čovek koji je sedeo sa jedne strane zida kraja svega, ne može se plašiti nikad više.

Onda kada sam shvatio da zapravo nikada ne mogu videti svemir u datom trenutku, u samo tada živom trenutku – jer on je odraz davnih događaja i pretpostavka budućih – shvatio sam da ništa nije toliko bitno da bi čovek kao jedinka prestao da funkcioniše. Ceo taj prostor i danas postoji samo zahvaljujući, recimo, energiji koja je nastala prva i kada nju više ne budemo koristili, ništa više neće ni postojati. O njoj raspravljaju milenijumima naučnici, sveštenici, filosofi, prosvetitelji, psiholozi, ratnici… Samo kada bi znali kako je jednostavno! Ja ne znam da ti kažem kako se naziva ta energija, tamo gore ništa nema naziv, jer naziv neke materije nije ni bitan ako od postanka svega ta materija savršeno funkcioniše. Ja sam samo otišao tamo da vidim svemir uživo, ne da dobijem odgovore. A smešno je što sam dobio svaki odgovor ubuduće, do kraja udisanja vazduha ovog sveta.

Još smešnije je to što sam svemirom bio inicijalno zadivljen nekih par hiljada dana, a onda je moja euforija povodom raskrinkavanja mehanizma funkcionisanja svega polako rasla do tačke neizržljivosti iz nekog drugog razloga. Rasla je jer sam, gledajući sva ta sazvežđa i uživajući u odsjaju sunca, shvatio da isto tako sijaš i ti, da nema nikakve razlike između užarenih zvezda i zaljubljenog muškarca, ili između multiverzuma i svega onoga što oseća zaljubljena devojka. Dao sam zaljubljenost kao primer jer to ljudi nekako najlakše razumeju… Po istom principu bi razumeli i dinamiku onoga što mi nazivamo nebo.

I sve sam to shvatio do zadnjeg dima cigarete; par hiljada dana ili par minuta, sada više ne znam koliko je prošlo, jer i ne moram ni da znam. Ono što znam je da se ništa u čoveku ne može „nazvati pravim imenom“, jer čovek, grubo gledano, liči na galaksiju; naizgled, udaljenost jednog čoveka od drugog čoveka je prevelika… Sve dok se ne setimo da u svemiru nijedno mesto nije centar istog, odnosno da je svaka tvar, kao i čovek, centar svemira.“

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s