Od Lajkovca do Uba bila jednom pruga!

Stvarno se ne sećam, a uporno pokušavam, koliko sam puta gledao, navijao, prenosio i vodio utakmice između ubskog „Jedinstva“ i lajkovačkog „Železničara“. Jedino znam da je sa naše strane uvek bilo u fazonu – dolaze nam „Garavci„.

Tu našu veliku želju da im damo do znanja da je „Lajkovačka pruga“, za nas sa Uba, ispod svakog nivoa i truba, poredim samo sa željom navijača „Zvezde“ i „Partizana“ da u derbiju sa zagrebačkim „Dinamom“ te sad već daleke 1989. godine, iz sveg glasa pevaju: „Mi imamo McDonald`s…. gde je vama?“ Doduše radi se o potpuno obrnutom procesu ali nema veze.

Zapravo, situacija uopšte nije takva, kako je mi doživljavamo. Još davne 1921. godine sveštenik Ljubomir N. Kostić, alfa i omega tadašnjeg društvenog života, čovek nesumnjivo najvećih dometa i za današnje prilike, uspeo je sa svojim prijateljima i uvaženim ljudima iz Tamnavskog sreza, da na Vidovdan sazove vanpartijski zbor, sa više od 1000 učesnika.

Zbor je doneo rezoluciju kojom se od merodavnih državnih organa zahteva hitna izgradnja železničke pruge za varoš Ub i okolinu.

U „Glasu Tamnave“ od 1. jula 1922., broj 4, Ljuba Kostić (tada i urednik) piše sledeće: “Pitanje prolaska pruge kroz ovaj srez je upravo životno pitanje privrede i trgovine samog sreza. Srez tamnavski, kao najbogatiji u okrugu valjevskom, žitnica ne samo ovog okruga, već i nekoliko okolnih, bez železničke veze je umrtvljen, i sva privreda i trgovina su ukočeni, jer ovaj srez ne samo što nema železničke pruge, već nema ni ostale puteve, kojima bi svoje proizvode mogao izvesti u vreme povoljnih cena, te je tako osuđen da svoje proizvode u bescenje prodaje… I dok je ovaj srez u vreme rata dao naveći broj ljudi za odbranu Otadžbine, a tako isto i najveću količinu hrane za ishranu vojske, dotle je posle rata ostavljen, da usled rđavog saobraćaja, koji je gori nego pre rata, tavori dane… Da je ovom srezu železnica životno pitanje, najbolji je dokaz: što se odavde izveze godišnje pšenice, kukuruza, ječma, ovsa, pekmeza, sirovih i suvih šljiva, stoke i drugih polj. proizvoda oko 4000 vagona…. “

Naslovna strana "Glasa Tamnave"
Naslovna strana „Glasa Tamnave“, ilustracija teksta

Moje poslednje putešestvije vozom bilo je u leto 1992. god., kada sam naprasno u 2 po podne odlučio da je vreme odmoru, naterao sestru Lolu da zamandali vrata picerije „Mona“, i da koliko iste noći odemo na more.

Kao po običaju taj čuveni voz iz Subotice za Bar kasnio je čitava tri sata, pa nam se u toj situaciji pridružio i Zvonko Jojkec, koji je pošao za Beograd samo da kupi papuče (kasnije je na moru kupio sve osim papuča). Onako vižljast, lako sa probio kroz ulazna vrata, a ja sam „zelenu kartu“ za ulazak dobio tek kada je Lola zamolila konduktera da joj u voz prime i „malog batu“. Za sve je bilo kasno kada se „mali bata“ pretvorio u „ velikog medu“.

Kao i obično, kupei su zaudarali na rakiju, najgoreg mogućeg prepeka, prosuto pivo, beli i crni luk i ostale đakonije redom. Klackao se „Tomas i drugari“ kroz mračna brda i doline, a meni se činilo da bi sve one moje godine tadašnje mogle da stanu u tu noć. Tu se u zlo neko doba pojavi i kondukter koji u ofisu do nas „diluje“ `ladno pivo, sokove, „unučiće“ mlake, raznih vrsta, sendviče sa salamom podrigušom i uvelim paradajizom, i „Bond“- meki. Kaže mi da mu nije ove tezge, porodica bi mu svenula od gladi. Pitam ga šta će ako ga uhvate a on će: „E onda batice nisam imao sreće j….. Ovako dok ide, nek se klacka“. I klackali smo se svi, i oni što spavaju, i oni što ne mogu, i oni pijani i veseli, i oni tužni što su na more krenuli da prebole nekoga ili nešto. Sa svima sam se te večeri lepo ispričao, ko da se odvajkada poznajemo, a i bilo je vremena, taman za svaku priču. Voz je sa samo pet sati zakašnjenja stigao u Bar. Lolu sam jedva probudio jer je zaspala pred zoru, a Zvonko se pojavio sa drugog koloseka, kad su iste vagone prikačili da se vrate za Beograd. Reče mi da se malo više družio sa prodavcem sendviča od parizera, pa su se malo zaboravili.

Opet kad bolje razmislim mnogo je bolje imati nego nemati, tako da eto, i ja glasam da nam se napravi pruga, ali ona brza, ona što što nam je Sloba obećao `90-ih, a Mrka nije stigao da je „opravi“. Onda bi mi i dalje Lajkovčane, kao stare vlasnike pruge mogli da zovemo „Garavci“, a oni nas recimo „Balavci na struju“.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s