Huan De La Albatros (1. deo)

„Dobar dan. Da li ste vi Huan?“

Ruka na kojoj je sjajio zlatni Roleks podignu kaubojski šešir blistavo bele boje za čitav jedan centimetar. Samo toliko je i bilo dovoljno kako bi se umorni kapci gospodina u odelu otkrili. To je bio pogled kao u starim vestern filmovima pred sam dvoboj. A onda se pojavio mali dobro oprobani i poznati osmeh.

Huan. Poznati arheolog, novinar, detektiv, avanturista ali i poznati gost mnogih žurki do samog jutra, spavao je dobrih tri sata u svojoj kancelariji.

Sve do trenutka kada se pojavila ona…

Odeven u odelu blistavo bele boje, sašiveno po njegovoj meri, sa cipelama od Aligatorske kože i kaubojskim šeširom sa srebrnastom zvezdom na vrhu, važio je za otmenog zavodnika i uvek spremnog za avanturu. Nebitno kojeg oblika.

Sedeo je na direktorskoj stolici sa podignutim nogama na čošku stola, i činilo se da je tu i prespavao celu noć. Podigao je kažiprst dajući do znanja devojci da ga sačeka sa odgovorom na njeno pitanje. Samo minut ili dva.

Zelene smaragdne oči mlade devojke gledale su ga hladno. Bezizražajno. Jednim dugim pogledom bez treptaja otpratila ga je sve do toaleta iza čijih vrata se izgubio.

Njegova gošća je iskoristila trenutak i uze cigaru i maleni upaljač iz svoje torbe. Dim se brzo našao iznad njene predivne plave duge kose. Začuo se prostorijom zvuk kotlića i vode koja odlazi. Osvrnula se devojka kako bi još jednom uhvatila nasmejani pogled detektiva Huana. Kada su se vrata otvorila ono lice koje se pojavilo skoro da nije bilo ono isto na koje je naišla sa ulaskom u kancelariju.

Sada je to bilo sveže lice, čisto i doterano. Pet minuta brzog sređivanja u kupatilu urodilo je plodom. Nije se video više niti jedan trag mogućeg ludog sinoćnog provoda.

Ona se slabašno osmehnu uz pogled ka podu. Povukla je tog trenutka još jedan dugačak dim.

„Vaša reputacije izgleda vas odaje. Sada znam da ste onaj čovek kojeg tražim.“

To je bio mekan glas poput sveže svile uvezene iz Kine. Nežniji od prolećnog vetra nakon duge i surove bele zime.

Huan prvo zastade a onda je pogleda pomalo probuđeno. Imao je onaj isti pogled kakav bi imao nakon buđenja od jedne votke. Do pre jednog trenutka uronjen u pijane talase ko zna kakvog sinoćnjeg koktela a sada trezniji da ne može da bude više od toga i da je to želeo iz dubine srca. Neprijatan trenutak je prošao i on pomeri svoj šešir kako bi umirio trnce u predelu potiljka.

„Doduše, malo je danas detektiva koji imaju dredove dužine pola metra sa sve odelom gospodina i kaubojskim šeširom koji ističe nešto vaše dečije i buntovno. Složićete se da je to kontrast kojeg ne viđamo svaki dan na ulici?“, nastavi ona svoju misao kao da je htela tako da umiri i njegove očigledno zbunjene misli.

Devojka odevena u belom dugačkom kaputu posmatrala ga je pravo u oči. Bez ijednog treptaja. Njena kosa plave boje koja se završavala sa dugačkom pletenicom iza njenih leđa bila je druga stvar koju je primetio u svojem budnom stanju.

Prva stvar su bile njene usne sa tamno crvenim karminom. A onda je primetio njene zelene hladne a opet neodoljive oči. Reč vampir mu se šetala po glavi kao čamac koji je bio u potrazi za svojim mornarom.

„Huan De La Albatros. Kako mogu da vam…. pomognem?“

Oprezno, kurtoazno, nagnuo se ka njoj preko stola i pružio joj ruku onako kako je najbolje i najlepše mogao. Detektiv sa dredovima i kaubojskim šeširom na glavi imao je pravo ponašanje gospodina.

Izuzev jednog detalja…

Nekako uspeo je da primeti njen pogled dok mu je pružala ruku. Široko se osmehnuo i brzo skinuo šešir sa glave.

„Oprostite. Nemam često privilegiju da ugostim dame poput vas.“

„Niste više dete da imate takav luksuz da vam prođe izgovor za vaš nedostatak u bon tonu.“ Stisak ruke i ujed crne udovice. Sitan ali bolan.

Osmeh sa obe strane i minut neprijatne tišine.

„A… vaše cenjeno ime?“ Pitao je Huan tiho i učtivo koliko je mogao nakon onog njenog odgovora.

„Anastasija Jovanovič Romanova.“ Don Huan proguta knedlu.

Ruke im se konačno razdvojiše. On napravi jedan sitan korak unazad, ka zidu, sa sve šeširom u ruci.

„Počastvovan.“ Na licu mu se pojavi nikada širi osmeh. Beli zubi su blistali.

Bilo je nečega i preplašenog u njegovom glasu. Iako je to bio jedan sitan trenutak devojka je to ipak primetila.

Huan je otjednom shvatio da se pred njime nalazio neko ko ne dolazi u ovakve kancelatije često. Neko čije društvo ne može svako da zasluži. Ono Romanov mu je bilo naravno poznato ali trenutno mu je bio haos u glavi pa nije umeo da se sabere.

Možda je tome pomogao i onaj koktel od sinoć…

„Rečeno mi je da ste jedan od najboljih detektiva. Takođe i da imate više poroka nego što je dozvoljeno bilo kojem smrtniku. Upozorili su me upravo oni koji vas kako razumem najbolje poznaju. Da li je to istina?“

Huan nije nikada čuo ovakav glas u svome životu. Pričala je sa takvom jasnoćom da je i sa sto metara razdaljine mogao da je razume. A nije bilo ni trunke jačeg tona. Spustio je polako svoj šešir na sto. Anastasija trepnu sa pogledom ka ruci koja je se opraštala od belog kaubojskog šešira.

„Istina je. Dobro ste uradili svoj domaći gospođice Romanova.“

Primetna mala nervoza na njegovom licu ali je u pogledu bila iskrenost. Devojka u kaputu primeti i onaj poslednji detalj. Ponos.

Sačekala je još jedan dug trenutak. Gledala ga je pravo u oči bez ijedne promene na licu.

„Dopada mi se vaš odgovor. Onaj kojeg niste izgovorili.“

Huan se na tren zbunio njenim odgovorom ali brzo se dozvao sebi i uputi pogled ka stolici koja se nalazila iza nje.

„Možemo li da sednemo i popričamo o problemu kojeg imate? Udobnije je.“

Predložio je sa podignutom rukom ka stolici iza nje. Uradio je to najljubaznije koliko je mogao. Sa osmehom.

Anastasija pređe prstima desne ruke po dužini dugmića na kaputu, oni se iz samo tog jednog dodira uvukoše ispod kaputa. Trenutak kasnije kaput se otkopča do grla. Huan iz pristojnosti pogleda negde ka prozorima sa leve strane.

Mlada devojka podignu zadnji deo kaputa i polako se smesti u kožnu stolicu sličnog dizajna kao i njegova. Prebacila je levu nogu preko druge.

 Huan je kao dženltmen prvo sačekao da se njegov gost smesti, a onda je došao red na njega…

„Verujem da niste došli tek tako kod mene. Vidim da ste se i dobro informisali o meni što mi samo laska. Dakle, vaš problem gospođice mora da je izuzetan.“

Do pre jednog minuta činio se kao još jedan neozbiljni i ne baš pravi čovek od kojeg se očekuje ozbiljnost u poslu, a sada u njegovom držanju je bilo ne samo kulture već i prisutne dovitljivosti.

Devojka se slabašno osmehnu…

„Čisto iz radoznalosti, reci te mi kako znate da sam gospođica?“

Huan je odmeri kao da ju je po prvi put posmatrao. Uradio je to sitnim pokretom očiju kao da je tako nešto radio nebrojano puta do sada.

„Vaše držanje mi govori da ste neko ko je samouveren, ko drži u svojim rukama svoju slobodu. I pored mojeg verovanja da u braku treba postojati jednakost, složiće te se ipak da je to samo jedna dobro osmišljena bajka. A pored toga, nisam primetio trag burme na vašoj desnoj ruci.“

Anastasija ne reče ništa. Samo ga je posmatrala u tih nekoliko trenutaka bez ijednog pokreta. Devojka se nasmeši.

„Vaša pronicljivost je na nivou početnika. Očekivala sam veću detaljnost koja će vam reči i razlog mojeg dolaska. Ipak, možda je i bolje ovako.“

 „Svakako ako niste zadovoljni mojim…“

 „Moje izvinjenje.“ Podigla je desnu ruku raširenih prstiju.

Haun ostade bez glasa. Nešto ga je u tom trenutku i fizički zaustavilo da progovori.

Čovek oseti nemoć tamo gde ne bi trebalo da je bude. Kao da nikada nije ni umeo da govori. Otvorio je usta i pokušao da nešto kaže ali to je bio samo uzaludno potrošeni dah. Prestravljeno sagnuo je pogled ka sebi. Nije mu dugo trebalo da shvati šta se desilo, i kada je to konačno došlo do njegovog uma on uperi pogled ka njoj…

Otvorio je usta još jednom obuzet očajom ali iz njih nije izlazio glas. Samo tišina. Poskočio je sa stolice kao i strah u njegovim grudima. Začuo se zvuk udarca metalnog dela stolice od pod. Anastasija mirno spusti ruku. Ono što je želela uspela je u svojoj nameri. Dobila je njegovu pažnju. Sada je došao trenutak da objasni svoj dolazak.

„Vaše detektivske veštine su delom razlog zbog čega sam ovde. Onaj drugi deo je vezan za vašu smrt.“ Njen glas bio je staložen, miran. Gotovo opuštajući.

Hladan znoj obli čelo Huana. Nešto opipljivo i jezivo nateralo ga je da se prilepi leđima uz zid.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s