Huan De La Albatros (2. deo)

Dva dana kasnije…

Igor Sergejević Ivanović je bio poznati diler droge, vođa nekoliko bandi koje su delovale po zapadnoj Evropi. Pored toga, bio je poznat i po tome što je voleo da sakuplja arheološke artefakte.

Medved, kako su ga mnogi nazivali, sedeo je u bašti kafića svojeg kuma i bez nekog posebnog interesovanja posmatrao u neku zamišljenu tačku. Vrteo je svoj mobilni telefon u krug po stolu i tako prosto gubio vreme. Napolju je vladala noć sa komotnih dvadeset i pet stepeni temperature. Reklo bi se rano proleće u Beogradu.

Na sebi je imao tamno plave džins farmerke i majcu kratkih rukava. Obučen kao i uvek sasvim ležerno i opušteno. Ispred njega mirovao je lap top podignutog ekrana. Bacio bi pogled ka toj spravi sa vreme na vreme ali ne duže od par sekundi. Delovao je kao da je čekao nekoga ili nešto. Podigao je mobilni i pogledao u sat iako mu je na desnoj ruci stajao poveći i poteži zlatni roleks. Stara navika.

Huan je sedeo u svojem belom Kia džipu jednu ulicu preko puta. Posmatrao je poznatog mafijaša Ruskog porekla sa male razdaljine već desetak minuta. Kaubojski šešir mu se nalazio na suvozačevom sedištu. Miran. Bezbedan. Pored njega ležao je polu-automatski Desert Eagle zlatno crne boje sa kalibrom od devet milimetara i sivim prigušivaćem pričvršćenim na vrhu.

Saobraćaj se te noći u Beogradu odvijao neometano i bez problema. Nije bilo mnogo gužve a činilo se da je neće ni biti u skorije vreme. Jedan dečko na skuteru sa kacigom na glavi izdvojio se od ostatka saobraćaja i skrenu ka malenoj baštici kafića na uglu. Huan ga je sasvim slučajno primetio jednim krajičkom oka.

Crno crveni skuter se parkirao pored crnog masivnog Mercedesa. Znao je detektiv iz Njujorka čija je to bila limuzina. Dečko uze svoju torbu i krenu ka bašti bez ijednog trenunka dvoumljenja.

Huanu je bilo jasno. Došao je trenutak za akciju. Udahnuo je duboko par puta a onda okrenuo ključ u bravi. Kia zagrme uobičajanim zvukom. I dok je posmatrao tog dečka kako prilazi njegovoj meti, desna ruka mu se hvatala za beli kaubojski šešir. I naravno za vatrenim oružjem.

Huan pokrenu svoj auto i već sledećeg trena bio je deo saobraćaja, a prvo skretanje na levo čekalo ga je već par metara dalje. Migavac je radio.

Huan nije skidao oko sa krupnog Rusa teškog blizu stotinu kilograma. Morao je usput da obrati pažnju i na dešavanja ispred sebe. Semafor krenu da treperi žuto…

Nešto mu se nije mnogo čekalo pa je odmah stisnuo papučicu gasa, savio je u prvu ulicu levo i uz uobičajanu muziku sirena ostalih učesnika saobraćaja samo nastavio lagano pravo. U tom trenutku bio je na razdaljini od nekoliko metara od svoje mete.

Znao je duboko u sebi da je zbog svoejg nestrpljenja možda bio otkriven. Rus je samo trebao da uperi pogled u jedan ne baš tako mali beli džip i da posumnja.

Sada je bilo kasno.

Prva sledeća raskrsnica je bila desetak metara dalje. Ugledao je prazno mesto za parkiranje baš tamo gde mu je rečeno da će biti. Dobro je. Sve se odvijalo po planu. Skoro sve.

Lagano je točkovima prešao preko ivičnjaka a onda se u centimetar parkirao ispred jedne Tojote ružne sive boje.

„A sada ide sranje.“ Polušapatom rekao je samome sebi.

Detektiv je na sebi imao opuštenu odeću, koju je inače i nosio preko dana u Njujorku ili bilo gde; patike, farmerke, košulja, šešir. Ništa posebno.

Zavukao je pištolj ispod košulje. Malo mu je duže trebalo da smesti poveće i teže oružje baš na to mesto zbog kopče njegovog kajša. Opet, uspeo je.

Izašao je i pogledao oko sebe. Koliko j emogao ponašao se kao i svako drugi. Zalupio je vrata onom opuštenosću kojom je to kao i uvek radio. I to je bila poslednja opuštenost koju je osetio. Uputio je pogled ka vratima koja su vodila ka kuhinji kafića. Spustio je ruke ka prednjim džepovima i krenuo da ih opipava, pretražuje. U jednom od njih našao je ono što je tražio.

Jedan klik. Drugi. Vrata su bila otključana. Pogledao je u levo pa u desno kao da će svakog trenutka neko da ga uhvati u zločinu. Vrata se za njim zatvoriše.

Huan se našao u hodniku dužine metar ili dva. To su bili lepo okrečeni zidovi u bež boju sa par slika umetničkog stila okačenih sa strane. Tu je bio i jedan mali prozor oblika kvadrata. Primetio ga je Huan još iz auta.

Mogao je jasno da čuje glasove iz kuhinje. Nekoliko ljudi. Njih troje. Isto tako je mogao da čuje i nešto jače kucanje svojeg srca. Prvi adrenalin. Uvek ga je bilo pred neku akciju i već je bio naviknut na to. Izvadio je Desert Eagle i pružio korak.

Huan De Albatros je bio sve po malo od lošeg društva. Vreme u kojem je živeo je bilo satkano od borbe za svoju egzistenciju i svu bezobraznost koja je mogla da pomogne u tom cilju. Možda ga je to sve više udaljavalo od onog dobrog čoveka koji je uvek obraćao pažnju na pravdu i istinu. Pa opet jedna stvar kod njega tvrdoglavo je odbijala da umre. Žeđ za istinom.

Nedužno i neplanirano upao je u nekakvu priću koja je sve više podsećala na neki dobar film sa elementima fantastike. I sada se negde u deliću njegove podsvesti vodila diskusija o tome kakvu to moć ima Anastasija. Jednim pokretom njene ruke ućinio je da zaneme kao da se takav i rodio. Bio je to najveći užas kojeg je doživeo od kada je uplovio u vode privatnog detektiva. Ko je ili šta je bila Anastasija?

Evo ga sada kako upada u borbu sa vatrenim oružjem u ruci sa namerom da krene na ljude koje i ne poznaje. Želeo je da sazna kakav je to misteriozni artefakt zbog čega jedan Ruski mafijaš ni po cenu njegovog života ne sme da poseduje.

Na kraju, želeo je da sazna da li će stvarno dobiti sto hiljada dolara ako joj donese šta god to bio taj drevni predmet.

Pre nego što je izašao iza poslednjeg ćoška koji ga je još uvek sakrivao od troje ljudi u kuhinji, desilo mu se nešto što je bilo nedopustivo. Dvoumio se.

Rešen da ipak nastavi dalje sa planom iskoračio je na čistinu sa pištoljem u ruci i stegnute vilice. Imao je nameru da uzvikne nešto. Otvorena usta su svedočeila o tome ali nije ispustio ni glasa. Po drugi put u protekla dva dana.

Ne zbog toga što mu opet neka nevidljiva sila nije dopuštala već zbog toga što se pred njime ukaza prizor od kojeg mu se sva krv zaledi istoga trena. Ono što je ugledao bilo kao iz svih onih horor filmova od kojih imate noćne more nekoliko nedelja.

Na jednom od onih kuhinskih stolava ležao je nečiji leš potpuno raskrvljavljenog vrata sa kojeg je kapljala tamno crvena krv. Nad nesrećnikom na stolu, sa svih strana, stajala su tri monstruma u obliku ljudskih biča.

Prvo što je zlosretni Huan ugledao su bili njihova groteksna lica koja su u svojem naopakom zadovoljstvu kezila očnjake kao zveri koje se spremaju za ručak.

Kada su ga sva trojica zbunjeno pogledala, imao je to nesretno zadovoljstvo da primeti i ostale detalje. Sitne oči, povučene duboko u očne duplje. Bleda, mršava, neuhranjena lica oštrih linija. Dva visoka muškarca krute mršave građe i jedan niski, prosed, okrugao. Činilo se da je Huan nabasao na porodicu Vampira.

„Fredi momče deluješ kao da si se izgubio sa tom plastičnom igračkom.“

Začuo se Nemački u kuhinji…

Onaj koji je bio savijen u kičmi, spremavši se još jednom da zarije svoje krvave očnjake u meso mladića, ispustio je te reči uz pogled čistog zla.

Scena je bila kao u horor filmovima. Neko se spremao da ruča ali je brutalno bio prekinut. I tom nekome nije padalo na pamet da se oprosti od svojeg zalogaja.

„Deco, imate prerani Božični poklon.“ Bilo je sve što je rekao prosedi niski čovek ranih pedesetih godina. Njegova deca jezivo polako počeše da zaobilate svojeg oca.

„Neka sam proklet…“ Zausti Huan nesvestan svojih reči.

Cev prigušivača pokrenu se kao da je sama od sebe tražio memorisanu metu. Prst na okidaču povuče se unazad i prvi metak bio je spreman za svoju destinaciju.

Pucanj je naravno bio nalik jednom šumu zahvaljujući prigušivaču, ali zvuk udarca tela od pod nije mogao da se priguši.

Vampir, neko ko je podsećao na ljudsko biće u kasnim tridesetim godinama pao je na desni bok kao da je bio bačen sa trećeg sprata. Kako se stopio sa podom prljavo sive boje tako ga obuze vatra po celome telu.

Izgledalo je kao da ga je neko minut ranije polio benzinom a onda bacio zapaljenu šibicu. U svega nekoliko trenutaka nekadašnji pripadnik krvopija pretvori se u šačicu pepela na podu kuhinje.

Činilo se da su i Huan kao i ostala dvojica vampira na jedan trenutak bili kao tri kamena. Šokirano su gledali u jednog vampira kako odlazi u ništavilo.

Stari vampir prosede kose, raširenih usta i u neverici podigao je pogled ka tom čoveku koji mu je upravo ubio najstarijeg sina.

„Ubij ga Urlih…“ Skoro piskutav zlokoban šapat nošen krilima osvete zapovedao je svome preostalom sinu.

Visok skoro dva metra, suve građe i krvavih usta sa očima tamnijim i od same noći, mlađi sin izgledao je kao ubica o kojem policija ne zna ništa već godinama.

Neshvatljivom brzinom odlepio se od zemlje i skočio raširenih ruku ka svojoj novoj žrtvi.

Detektiv, naučen da prvo puca pa onda da zapitkuje, nije se ni jednog trenutka dvoumio oko toga šta treba da uradi.

Da li je to bio uvežbani refleks, ili nalet čistog adrenalina, ili opet, jednostavna prirodna želja za opstankom, Huan nije znao. Samo je skoro rafalno ispalio dva srebrna metka u svojeg smrtonosnog neprijatelja.

Prvi metak bio je čist promašaj.

Prozujao je tik iznad levog uveta sablasnog vampira i završio u zidu iznad belih drvenih vrata. Srećom, onaj drugi metak je bio direktan pogodak.

Drugi metak pogodio je pravo u prsa jezivog Nemca, i već tada kao da je na trenutak savio sve poznate zakone fizike. Urlih se odbi od udarca malog srebrnastog zrna kao od gromade granita koju nije mogao da izbegne. Vampir je završio na podu pravo na isto ono mesto gde je još počivao pepeo njegovog starijeg brata.

On podignu glavu iskrivljenog lica sa pogledom nezasitog besa ali i bola, podigao je pogled ka Huanu dok je ovaj u neverici gledao kako neprirodnog stvora proždire vatra sve brže i brže. Kao običan papir kojeg je zapalio na dve suprotne strane. Vatra se kretala nezadrživo ka sredini. Na kraju papir nestade u malom oblaku dima…

 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s