Huan De La Albatros (4. deo)

Igor razvuče osmeh preko celoga lica. Zelene oči zasjajiše na čudan način. Kao da se iza tog osmeha na licu sakrivalo još nešto. Primetio je detektiv da ima nečega jezivog u tom gorostasnom Rusu ali nije bilo vremena za razmišljanje o tome.

Huan i Igor se odmeriše pogledom.

Detektivu iz Njujorka nije dugo trebalo da shvati kako ga je Igor zvani medved, malo čas spasio sigurne smrti. Upravo onaj koga je treba da pokrade. U njegovom umu nastala je nova konfuzija i na licu se preslikala kao preko indiga. Čovek koji se umešao sa jednim neverovatno preciznim metkom kroz zatvorena vrata kuhinje, sagnu pogled ka svojem Magnumu 45.

„Prokleti Amerikanci. Većina ne zna ni gde se nalazi Srbija ali umeju da naprave prokleto dobar pištolj. Kakav jebeni kontrast.“

Rus je imao gromki duboki glas od kojeg prosto nije moglo da se pobegne, ječao je kao nekoliko bronzanih Japanskih bubnjeva. Huan ga je i dalje samo gledao sa onom istom opreznošću ali i pitanjem preko celog lica.

„O hajde već jednom opusti se Amerikanac. Da sam hteo da te ubijem do sada bi već bio uredno iseckan u delovima i prosut u nekoj kanalizaciji. Hajdemo, moramo da se ispričamo nas dvojica o nečemu važnom. A svakako to neće moči ovde, i bez malo votke i ruske salate.“

Grmalj po imenu Igor se nije mnogo zanimao šta ima njegov novi prijatelj da kaže po pitanju bilo čega. On je svoje rekao šta je imao, poklonio mu još jedan osmeh nakon ponuđenog predloga a onda se samo okrenuo i nestao iza tih vrata.

Huan pokuša da se smiri dubokim disanjem. Nešto što je pokupio sa časova joge, jedina žena u koju je bio dovoljno zaljubljen da je sa njom išao na časove joge.

Još jednom mu se oteo pogled ka podu gde je do malo pre ležao prokleti vampir… Namestio je malo bolje onaj deo majce gde bi se inače nalazila kravata i krenu žurnim koracima dalje od tog mesta. Dva minuta kasnije njih dvojica su sedeli u onoj istoj baštici koja je do samo par sati bila u oku Huana De La Albatrosa. Noć se spuštala lagano.

Rus je bio potpuno opušten. Sedeo je komotno u stolici od pruća okrenut licem ka ulicama kojima je tekao život Beograda. Delovao je kao neko ko je malo pre dobio na nekoj opkladi a ne kao neko ko je usmrtio jednog vampira. Huanu je bila jasno kako se narod sa severa ponašao. Nije imoa potrebe da se čudi bilo čemu. Pa opet je morao da prizna da mu se divi. Skinuo je svoj šešir sa glave i stavio ga pored svojeg tanjira. Morao je jednom i on da se opusti. Primetio je da nije bilo više onog kompjutera.

„Ha. Kaubojac. Mora čovek da se divi vašoj upornosti da budete zapaženi.“

Smešio se Igor dok je nožićem sekao komadiće piletine. Pored glavnog jela stajao je još jedan tanjir sa ruskom salatom. A pored svega toga naravno flaša Votke.

Pogleda ga detektiv sa izrazom lica kao u prozvanog dečaka u školskome dvorištu ispred svojih drugova. Ipak on odluči da ne odreaguje na to. Čovek mu je ipak spasio život. Sagnu pogled ka svome tanjiru. Tamo ga je čekalo takođe veliko parče piletine.

„Zahvalan što si mi spasio život tamo…“ Bio je to glas donesen snažnim naporom, na licu mu se jasno to videlo.

„Ne volim vampire. Ni jednog jedinog. Da se ja pitam sve bi ih počistio sa naše planete. No ipak, umeju ponekad da budu korisni. Nema ničeg lepšeg od toga kada vidiš da se zlo bori jedno protiv drugog. Stara taktika. Zavadi pa vladaj.“ Huan uputi bezizražajni pogled ka njemu.

Igor Sergejevič Ivanović je na svome licu imao hiljadu izraza u svega nekoliko minuta. Od namrštenog do onog blistavog osmeha koji jednostavno samelje sav teret na njegovim plečima. Kratko ošišana plava kosa, guste dugačke obrve, visoko čelo i zeleno-plave sitne oči koje kao da su svuda bile. Pleščat, težak i mišičavog tela. To je bio Igor.

Huan ga je dobro osmotrio sa te blizine. I pored svih informacija kojih se dokopao preko interneta o njemu prosto nije bilo dovoljno. Dirketan kontakt oči u oči je prosto uvek nudio mnogo više.

„Vampiri. Nisam verovao…“

„Da postoje?“ Preseče ga Igor sa jednim ozbiljnim pogledom od sekundu dve.

„Kako je moguće tako nešto?“ Izlete Huanu pitanje ispred svih ostalih.

Rus ne reče ništa. Stavio je jedan komad mesa u usta a onda zamišljeno bacio pogled negde ka daljini. Obrve mu se još jednom ispraviše.

„Dragi dečače zahvaljujuči tome što si se dopao jednoj staroj vampirki upao si u priču staru dve stotine dvadeset i tri godine za koju znaju svi predsednici Amerike kao i mnogi drugi iz celoga sveta.“ Pogledao ga je Ivanović na kraju rečenice.

„Staroj vampirki?“

„Vidiš…“ Podignuo je na trenutak viljušku sa piletinom ka Huanovom licu.

„Sada si jedan od malobrojnih na čitavom svetu koji zna tajnu o postojanju jebenih vampira. Što opet drugim rečima znači da ćeš ili biti ubijen zbog tog znanja ili pretvoren u jednog od njih. Možeš samo da se pomoliš da ti dopuste izbor.“

Huan se zaledio u licu. Skoro da je ponovo osećao napad panike kao u kuhinji od pre desetak minuta. Njegove sumnje u vezi Anastasije su bile sto procenata opravdane u samo jednoj jedinoj rečenici ovog diva. I ovo je bilo gore od susreta sa smrću.

Igor uhvati njegov pogled…

„Da ti malo pomognem oko tog straha u tvojim očima. Razlog zbog čega te je ta pervezna stara vampirka poslala na mene je prokleti Ozirisov pehar.“

„I… šta je prokleti Ozirisov pehar?“

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s