Zar si morala takva da se rodiš?

Sećam se dana kada je izgovorio ove reči. Znala sam da je to prvi put, a osećala sam da je ujedno i poslednji. Zato sam se trudila da dobro zapamtim svaki detalj. Uvek sam bila dobra u tome. Međutim, te noći kao da sam zaspala ranije i sve što se dogodilo postalo je tajna, poput sna za koji znamo da je bio neobičan, ali ga se ne možemo setiti. Jedino što sam ipak zapamtila i što se jasno izdvajalo iz mog haotičnog i maglovitog sećanja bili su pogled i glas. I to je bilo dovoljno da sama stvorim priču o njemu…

Gledala sam u tog samotnog čoveka i neprestano se pitala da li ga poznajem. Bilo je u njegovim očima nečeg divljeg, okultnog i gotovo hipnotičnog. Njegov glas je još dugo nakon toga odzvanjao u mojoj glavi. Mislim da je iz svog sveta doveo nimfu Eho da mu pomogne u tome. Način na koji je tada pričao govorio je o tome kako se oseća mnogo više od samih reči. Vikao je. Ta je prodorna jačina bila ispunjena bolom i mržnjom. Plašila sam ga se. Tada sam prvi put osetila strah zbog njegovog prisustva. Još uvek nije nestao. Nosim ga sa sobom na sva ona mesta gde smo bili zajedno. Uvek se nadam da ću jednostavno moći da ga ostavim na nekom od njih, ali previše je vremena prošlo i taj strah je već počeo da me prati i kada spavam. Taj čovek, usamljeni i uplašeni kolos, kriv je za sve. Uvek je pričao tiho, dopustio je da se naviknem na njegovo šaputanje. Zbog toga sve do onog dana nisam znala da poseduje tu divovsku snagu koju je tako dugo i dobro skrivao. Kriv je. Zato želim da bude kažnjen- nadam se da ga prati neki moj zalutali strah. I poželim, kad god se setim, da me se još uvek plaši. Da nikad ne prestane.

Sećam se noći  kada je to priznao. Znala sam, po njegovom pogledu koji je neprestano lutao i po njegovim rukama koje su drhtale, da ne laže. Uvek sam se pitala koliko je te noći bio lud, pijan i zaljubljen. Ili je sve to isto. Pitala sam se koliko je hrabar morao da bude da bi mi priznao koliko je zapravo slab. To priznanje stavljalo je svu moć u moje ruke, a nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim kako da vladam njome. Dosta duže je trajalo otkrivanje njene prave težine.

I kada sam postala svesna nje, ugrizla sam se za usnu. Krv i dalje teče i voda koju pijem više nikad neće biti potpuno čista, kao ni moje ruke jer sam njima dodirnula prljavog čoveka. Čoveka grube spoljašnjosti i zastrašujućih misli. Probudila sam u njemu dečaka, a zatim sam ga gledala kako trči i slušala kako peva uvek istu pesmu. U mojoj ljubavi prema tom dečaku uvek je bilo zahvalnosti zbog svega onog čemu me je naučio, i mržnje prema čoveku u kog se na kraju pretvorio.

Dodirivala sam njegove ruke, vrat, usne i levo oko. Vozila sam biciklo i jela jabuke sa njim. I uvek sam razmišljala o tome koliko je neobičan. Srela sam mnogo onih koji su pokušavali da budu drugačiji i u tome su uspevali, ali nikome ekcentričnost nije pristajala kao njemu. On nije morao da se trudi- jednostavno je bio takav, oduvek. Hodao je unazad, jeo rukama, stranice starih knjiga koristio je kao slikarsko platno, a čitave priče je mogao da pročita iz samo jedne slike. Spavao je pod vedrim nebom i razumeo šaputanje trave.

Ne znam gde je sada. Možda luta ruskom stepom ili radi na plantaži kafe. Možda je ponovo našao devojku iz nekog drugog sveta. Ako me se još uvek seća, onda sam sigurna da me još uvek proklinje i pita se da li sam morala baš ovakva da se rodim. A možda me je zaboravio već, jer dečaci brzo zaborave…

foto: Tumblr

Tamara Miličić

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s