Led

Davno bejah u prilici da odgledam ovo ostvarenjce u bioskopu! O filmu nisam imao nikakva predznanja osim ovlašnog pogleda na trejler i plakat ispred bioskopa. Jedna moja koleginica je izjavila da je odustala od filma kad je na plakatu videla da se pominje Radoš Bajić od milošte poznat i kao Radašin, a ranije i kao Sekula.

Na kraju se ispostavilo da je vrcavi Radoš samo radio scenario i to po svojoj monodrami istog naziva (koju ipak nisam overio za potrebe ove nazovi recenzije), dok je za režiju zaslužna njegova simpatična ćerka Jelena Bajić Jočić.

 

Publika je očigledno očekivala neku smejuriju, ne znajući da se radi o dramurdi bez mnogo prilika za cerekanje. Naime, radnja se odigrava u šumadijskom selu Radomilje ’70-ih godina prošlog veka i vrti se oko mlađanog Milivoja (Momčilo Otašević) i njegovih priključenija, dok je u drugom planu njegova još držeća majka Stana (Nela Mihailović) i njene dileme oko upuštanja u vezu sa komšijom – gastabajterom Miroslavom (Nenad Jezdić).

Pored njih porodicu još čine i deda Životije (Bata Živojinović u svojoj, kako rekoše pre filma, sada već antologijskoj ulozi, mada je nejasno kad je pre postala antologijska kad je to bilo drugo, treće prikazivanje filma u Srbiji) i baba Saveta (fizički neprepoznatljiva Olga Odanović). Milivoje je oko 10 godina ranije izgubio oca (Nedeljko Bajić – ipak je ovo porodični projekat!), koji je poginuo u nesreći u majdanu (u rudniku – za baš neupućene) i jedna od stvari koja ga mori tokom filma je upravo pitanje da li je u pitanju bio baš nesrećni slučaj ili su u pitanju ipak ljudski uplivi.

Na kraju će se ispostaviti da je za smrt oca kriv ipak banalan slučaj, što predstavlja jednu od svetlih tački filma, jer gledaoci tokom filma stiču totalno suprotan utisak.

Film je inače lep na oko, bar  na ovo moje laičko, scene su dobro odrađene, a fotografija skroz dopadljiva, posebno u sceni na polju žita iz koje je i izvučena za plakat fotka Milivoja koji sa srpom u ruci izaziva Iliju Gromovnika.

Ono na čemu film pada nije ni lepota scena ni gluma, već opšta nedorečenost  i nepovezanost. Likovi se pojavljuju i jedva objašnjivo nestaju – a posebno dve Milivojeve „velike“ ljubavi. Prva je Ružica (Nađa Maršićević), Miloradova ćerka, koju otac, revoltiran neuspelim njuškanjem oko Stane i nasilnim ispadom Milivoja, šalje kod žene u Švabiju ili gde već.

Mala Ružica onda tek tako ispari, a Milivoje je bio spreman da je oženi na prečac. Druga je raskalašna Beba (Biljana Mišić) koja bežeći od policije (napenalila je važnog funkcionera koje je hvatao za trticu na nekoj manifestaciji), završava u Milivojevom domaćinstvu i tamo ostaje sablažnjavajući ostale ukućane i seljane svojim oskudno odevenim telom, da bi zatim pri još jednom pojavljivanju milicije tek tako pobegla ukravši Miloradovu benc-makinu i više o njoj nema ni reči u filmu.

F

Takođe, među poslednjim scenama filma Milivoje, popizdevši zbog neprestanog noćnog lajanja kera, izvršava ubistvo iz nehata (neću reći koga je slučajno overio, da ne bih baš u potpunosti spoilovao film), a da ni jedne reči nije bilo oko toga šta je nakon toga bilo – da li je zaglavio zatvor, bacio leš u jarugu, istranžirao ga i bacio svinjama ili je oslobođen… tek, on stoji zabezeknut sa puškom i majkom i tu je kraj scene.

Sve bi to bilo legitimno da se film odmah nakon toga ne završava sa ostarelim Milivojem (Radoš Bajić, naravno) koji se vratio u rodno selo da poseti grobove predaka (što je sasvim ok scena, da se razumemo).

S druge strane film ima i dosta svojih dobrih strana. Na prvom mestu bez obzira na slabu povezanost film nije zamoran i lako se prati. Gluma je dobra, Bata Živojinović se poslednjih godina bio ratosiljao glume na autopilotu na koju je bio prinuđen usled hiperproduktivnosti tokom karijere u ex-SFRJ i sudelovao je u jednoj od tužnijih scena koje sam u poslednje vreme video  u domaćim filmovima.

Ostali glumci su takođe dobro odradili svoje, a posebno je Olga Odanović dobro dočarala lik ćutljive, ali na trenutke duhovite babe Savete. Takođe, bilo je krajnje vreme da se u poslednjih 10, 20 godina pojavi ozbiljan film o srpskom selu, a da nisu u pitanju neke komedijice sa nemaštovitim i prizemnim humorom.

Led je dobro prikazao probleme i život sela – hvatanje za gušu oko međe, mobe, sahrane, vašare, apatiju, povremno represivnu atmosferu, beznadežnost i, možda i najvažnije, proces laganog odumiranja koji je već tad bio u punom zamahu.

 

Krajnji zaključak – preporučujem film, možda nećete doživeti epifaniju, ali nećete ni pogrešiti.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s