Uspori

OK. „Plan puta je sledeći: let Njujork – Sarajevo, 3 sata u Sarajevu (2 sastanka i 1 briefing), let Sarajevo – Beograd, 2 i po sata Beograd (2 sastanka), * slobodno vreme 2 sata, let Beograd – Skolje…“ Uz doručak i espresso je čitao, istovremeno pertlajući cipele.

Gotovo 5 godina nije bio kući, nije bilo vremena. Sada kada šire tržište i outsourcing – uju deo kompanije na Balkan eto prilike. Ta „*“ znači 2 sata slobodnog vremena, izašli su mu u susret da poseti majku, uostalom manje će onda odmora uzeti kasnije.

U tačno dogovoreno vreme nalazi se sa development manager na aerodromu. „Tokom leta obradićemo plan za Sarajevo, troškove i perspektivu za prvi kvartal“ bila prva rečenica menadžera posle suvišnog „Hi“.

Seli su, odmah započeli s radom, avion, kancelarija, nije ni bitno, bitan je rad. Sa zvučnika oglasio se i pilot „Please turn off all electronic devices “. „Fuck“ promumljo je menadžer, „Ništa, pređimo one merged files što sam ti odštampao…“.

U Sarajevu sve po planu. Na aerodromu čekao je associate franšize, odmah je počeo sa izveštajem, onako u hodu, nastavilo se po kancelarijama, ručkom, i putom nazad do aerodroma. Prolazno vreme savršeno – 2 sata i 53 minuta.
Beograd, ispunio očekivanja. Tim koji ih je dočekao uigran i efikasan. Potpisanih ugovora 6, rukovanja i upoznavanja 30, franšiza započinje svoj kvartal.

Tik pred istek vremena, došao je i vozač. Vreme je za onu „*“. Iako u planu puta piše da je u Beogradu, ipak njegova rodna kuća je u Mramorku, šta će vozač uopšte znati? To mu je ko relacija Bruklin – Kvins, mislio je on. Tako je i bilo, uključio je GPS i za 45 minuta bili su tu, ispred porodične kuće. Izašao je, nije još ni vrata zatvorio, vozač je izvadio tablet i počeo da svajpuje, potpuno nesvesan ni gde se nalazi. Nije ni bitno – GPS će mu reći. Sad ima 1 sat da čeka, 1 sat gledanja u ekran tableta a potom opet ekran GPS-a.
Odjednom miris. Taj miris sela, doma. Nekako sad mu je kuća delovala malo, nisko. Iako ima više kvadarata nego što će on ikada moći imati u svojoj metropoli. Prošao je kapiju i pozvonio. Na rubu vrata pukotina – ona ista pukotina koja je tu otkad zna za sebe. I dalje je tu, ista. I brava je ista, stara, glomazna, bronzana obogaćena finom patinom. Mahinalno je pomislio da se lako može obiti, ni dan ne bi izdržala u Bruklinu. Al ko bi ovde pljačkao? Jednom komšija Joca, kada je dobio sina, toliko se napio da je greškom u njihovu kuću provalio, samo je malo jače gurnuo vrata. Dočekala ga je njegova majka, spremila mu postelju, ujutru kafu skuvala i, uz osmeh, poslala kući.

13895351_1071312539572161_4813133910552668070_n
Uz škripu vrata su se otvorila. Majka. Nasmejana, uvek ista. U staroj kućnoj haljini, sanadalama i toplinom koja je oko nje zračila. Čvrsti zagrljaj, poljubac. Ušli su unutra. Na stolu – činija sa kiflicama. „Tek što sam ih izvadila, htela sam da budu vruće kad dođeš“. Ukus isti, očekivani, na momenat plitak, ali onda sva ona toplina majčinog zagrljaja, poljupca, doma, mirisa u tome jednom zalogaju, zalogaju sigurnosti, detinjstva.

 

Pročitajte još: Nikola Mijatov – Zenit jedne palanke

„Ajde staviću kafu, sedi“. Okolo sve isto. Šporet, kredenac sa njegovim nagradama iz osnovne škole: za najbolji sastav, rad iz likovnog, medalja sa krosa… Do kredenca sat, još od dede, veliki sa klatnom, i dalje otkucava svoje vreme. Uzaludno kad ionako vreme ovde stoji. „Koji je paradoks sam sat u suštini“, pomislio je. „Gotovo su večni a jedino služe tome da prikazuju vreme koje ih samo uništava. Od svoga nastanka, potpuno svesno, broje svoju propast. Dobro. Ipak, evo ovaj i dalje se drži, i dalje to klatno leluja. Koliko je samo svojih „saboraca“ u tome vremenu sahranio. Ako ćemo samo ljude, tu je deda, baka, tata…“ Čitavom sobom razlio se zvuk klatna. Bio je taj zvuk tu od početka, uostalom tu je već decenijama, ali je sada odjednom postao njega svestan. Ti umurijući pravili razmaci sekunde uspunili su ga mirom, mirom koji godinama nije osetio, iako je taj isti zvuk – zvuk smrti, prolaznosti i zaborava.

13662305_1071312666238815_8989397006388207065_o
„Evo kafa“. Prenuo ga je iz misli ne majčin glas, već miris koji nijedan espresso sa njujorškog asfalta ne može da nadomesti. „I kako ti je na poslu“ – sad ga je majčin glas otarasio te opijenosti mirisom. Više refleksno krenuo je da govori ali opet prekid. Sada, zvuk iz druge dimenzije – mobilni ga obaveštava da mu je stigao mejl. „Sačekaj sekund“ reče majci, zasuče rukave svoga odela, savije glavu i čitavo svoje biće podredi tome ekranu pametnog telefona. Tek što je otvorio i stigao da vidi samo „See the attachment bellow“, prekid! Sekundara se ponovo oglasila.
„Ma zajebi“, onako tiho sebi u bradu i u telefon reče. Odgurnuo ga je na drugi kraj stola. Pogledao je majku u oči, naborane od osmeha koji još od kucanja na patinasta bronzana vrata traje, i srknuo gutljaj kafe. Olabavio je kravatu, prekrstio noge i rekao: „Aj nećemo o poslu“.
„Kako si mi samo lep! Jel si našao neku devojku tamo? To me podseti, uvek te pozdravi Julkica, viđam je na pijaci, ima troje dece, baš su porasli, ovo jedno već u školu krenulo. Eto, šteta što niste vas dvoje ostali zajedno…“

Kao iz sna, kao eho iz daljine, delovao je njen glas. Za njega tu je bio samo miris kafe i kiflica i neracionalna sigurnost, kraj samog vremena kao takvog. Ipak, čitavim tim malim svetom majčinog krila odzvanjao je zvuk klatna, zvuk koji decenijama ne prestaje.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s