Fidelov inventar pročitanih knjiga u 2016. godini – epizoda 7: Jul

Knjiga koja je na mene ostavila najjači utisak u julu, tj.- koja me usisala u svoj svet i ispljunula duhovno bogatijeg je “Tvrđava samoće” Džonatana Letema. Ime ovog pisca je sigurno poznato onima koji su čitali “Svu siročad Bruklina”. Ja sam tu knjigu izbegao zbog reklame koju je Samizdat B92 emitovao zajedno sa Vidojkovićevim “Kandžama”, pa sam se istripovao da je u pitanju neko slično prenapuhano i pretenciozno pisanije bez bitnije vrednosti.

“Tvrđava samoće” je referenca na strip o Supermenu, tj. to je prvobitno njegovo skrovište, a kasnije neki autori stripova smatraju ličnost Klarka Kenta za metaforičku tvrđavu samoće, tajni identitet kojim on prikriva svoju superherojsku ličnost. Zašto ovakav naslov, pa ima više razloga, važnu ulogu u ovoj knjizi ima fascinacija glavnih likova superherojskim stripovima, a i njihovi problemi sa sopstvenim identitetom.

I ova knjiga Džonatana Letema govori o Bruklinu, tačnije o odrastanju jednog belog dečaka u crnačkom kraju i o njegovom najboljem prijatelju, sinu soul pevača. Priča je ovo o Dilanu Ebdusu, o majci koja je napustila njega i njegovog oca, slikara koji decenijama pravi jedan animirani film, a na neki način presudno odredila ostatak očevog i njegovog života jer su njih dvojica ostali tamo gde je zapravo ona odabrala da žive. Priča je o nasilju, o drogama, o stripovima, o muzici, možda najviše o muzici jer se u svakom poglavlju pominje neka poznata pesma iz 70’ih ili s početka 80’ih, a najviše puta se pominje pesma Play that funky music, white boy. Priča je o umetnicima koji se nisu “ostvarili” u potpunosti, o promašenim životima, o usamljenosti.

delfi_tvrdjava_samoce_dzonatan_letemKnjiga je podeljena na tri dela, u prvom delu se govori o odrastanju u Bruklinu 70-ih i 80-ih, pokriva detinjstvo i prvu mladost glavnih junaka sve do tragičnog događaja koji će razdvojiti Dilana i Mingusa Ruda.

Drugi deo je intermezzo i odlomak je teksta odraslog Dilana, sada muzičkog novinara, o crnačkoj muzici s posebnim osvrtom na Bareta Ruda, čija ličnost predstavlja kombinaciju nekoliko stvarnih sudbina crnih muzičara.

Treći deo se odvija u savremeno doba i u njemu kroz uspomene glavnih junaka saznajemo šta se sve s njima dešavalo u drugoj polovini 80-ih i tokom 90-ih godina.

Ovo je možda i najbolja knjiga koju sam čitao ove godine zbog svega, zbog pitkog stila, zbog snažnih likova, zbog mešavine nostalgije, nežnosti, ali i surovog realizma u nekim momentima.

„Orao devete legije“ je istorijski roman Rouzmari Satklif koji je i filmovan pre pet godina „The Eagle“. Ovaj roman ima vrlo zanimljivu početnu ideju jer pokušava da rekonstruiše šta se dogodilo 119. godine sa čuvenom Devetom legijom kojoj se nakon jednog pohoda protiv pobunjenih plemena Britanije potpuno izgubio trag.

orao_devete_legije-rouzmari_satklif_v

Glavni junak je Marko Flavije Akvila, sin zapovednika Devete legije, koji 15 godina kasnije pokušava da sazna šta se desilo sa njegovim ocem i da povrati izgubljenu čast svoje porodice. Priča o traganju za orlom, tim ratničkim simbolom rimske legije u sebi skriva i drugu, važniju priču o sukobu dve civilizacije, rimske i britanske. Iako u stalnom konfliktu one nisu nužno nepomirljive, književnica s poštovanjem govori o rimskom uticaju na britanske varvare. Dosta se može saznati o životu rimskih legionara, vojnoj organizaciji starog Rima, poštovanju Mitre među Rimljanima(mnoge tadašnje običaje kasnije usvaja hrišćanstvo), a i o druidima, životu britanskih plemena, tako da je knjiga vrlo zanimljiva za one koji se interesuju za takve činjenice. Knjiga se završava najavom nove pobune protiv Rimljana, o tome se verovatno može čitati u ostalim delovima ove trilogije.

Mane ove knjige su previše jednostavan stil i nedovoljna psihološka dubina nekih likova. Odnosi između likova su površno prikazani, neke situacije predvidive ili se preko njih prebrzo prelazi, dijalozi pomalo nespretni, kao da Satklifova nije imala previše ambicija da doteruje ovo delo.

I naravno, ne može da prođe mesec bez epske fantastike. Pročitao sam prva dva dela jednog od klasičnih serijala epske fantastike iz osamdesetih godina 20.veka. „Pion proročanstva“ i „Kraljica čarobnjaštva“ su naslovi koji pripadaju „Belgarijadi“, fantastičnom epu koji bi trebalo svaki ljubitelj žanra da pročita.

Kraljica-carobnjastva-Dejvid-Edings-novo-_slika_XL_39783277Jednog jutra pre posla Dejvid Edings je nacrtao mapu jednog fantastičnog sveta, ali iako se bavio pisanjem nije razvijao tu ideju sve dok nije u izlogu jedne knjižare video Gospodara prstenova i shvatio kakav uspeh ima ta knjiga. Tada je rešio da se i on oproba u tom žanru pa su 1982. izašle ove dve knjige.

Iako je otvoreno priznao da ga je veliki uspeh Tolkinovih dela okrenuo ovom žanru nipošto se ne može smatrati običnim epigonom. Prvo, u njegovom svetu se govori skoro isključivo o ljudima, nema hobita, patuljaka, vilenjaka, Orka, fantastična bića koja se pojavljuju nemaju bitniju ulogu u zbivanjima. I dobri i zli, svi glavni junaci su ljudi. Istina, glavni predstavnik zla je bog Torak, ali on ne učestvuje neposredno u događajima.

Sličnost sa Gospodarem je naravno u tome što imamo za temu putovanje i potragu za magičnim predmetom, ovog puta Aldurovom kuglom. Družina koja putuje se međutim skuplja na potpuno drugačiji način, takođe imamo vrlo bitnu ulogu ženskog lika, čarobnice Polgare, koja je odgojila mladog Gariona.

Izuzetno je dobro prikazan psihološki razvoj Gariona, koji nikad nije bio svestan neke svoje posebnosti dok su on i njegova tetka Pol živeli na farmi. Kriza kroz koju on prolazi kad mora da se suoči sa činjenicom da je njegov život laž i da ne zna ništa pouzdano o svom poreklu je srž prve knjige.

 U drugoj knjizi Garion polako postaje svestan svojih unutrašnjih kvaliteta i moći koju sobom nosi. Ostali likovi svojim postupcima mu pomažu da to jasnije uvidi. Odrastanje glavnog lika je čini mi se vrlo važan motiv za pisca.

Za razliku od Tolkina koji govori isključivo o plemstvu kod Edingsa se možda prvi put u epskoj fantastici govori o položaju kmetova, kritikuje se viša klasa koja bezobzirno iskorišćava obične ljude. Kao što već rekoh Edings ograničava ulogu fantastičnih bića, mada naravno ima čarobnjaštva, ali naglašava da upotreba tih moći nije bezazlena ni nekažnjiva po onog ko je koristi.

Naslovi knjiga kombinuju šahovske termine i svet fantazije stvarajući od svih događaja „Igru sudbine“. Osim ovog serijala Laguna je objavila i drugi od istog pisca, tzv. „Malorijadu“, koji takođe ima pet delova. Postoje i dva kod nas neobjavljena prednastavka koji govore o Belgaratu i njegovoj kćerci Polgari, kao i knjiga o Rivanskom kodeksu, to je ukupno 13 knjiga o ovom svetu.

U svakom slučaju, ovo je serijal koji mi se čini vrednim pažnje pa ću se potruditi da nabavim ili pozajmim od nekog nastavke, velika je šteta što naša gradska biblioteka bar po mom uvidu ne poseduje ova dela. Ovo je dobra literatura, koju mogu da čitaju i stariji i mlađi čitaoci.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s