Kafane i rokenrol: Café Majdan

„Čovek bi trebalo da je stalno pijan. To je najvažnije…Ali od čega? Od vina, od poezije ili od veštine, kako vam drago. Ali napijte se!“ Bodler

Kad god zamišljam svoj sasvim dovoljan život u kojem gledam izlaske i zalaske sunca i pijem pivo dok prolazi dan, zamišljam ga u Majdanu.

Valjda je to moje mesto u kojem sunce malo lepše sija i u kojem kiša retko kada pada. I kada kiša pada ja je ne vidim, jer sedim za šankom, pijem tekilu i zamišljam da sam u Meksiku. I zato je u Majdanu svaki dan sunčan, čak i kada je noć. I uvek smo pijani. Od vina, piva, rakije, tekile, poezije, muzike i svega drugog što volimo.

Omiljena su mi ona jutra ona koja mamurna dočekam u bašti Majdana jer smo čitavu noć pričali o nekim sasvim nebitnim, a nama najbitnijim stvarima.

Milan Mladenović u jednoj pesmi EKV-a govori kako mu treba soba da primi pet hiljada ljudi sa dignutim čašama. Mnogo volim tu pesmu i zamišljam Majdan kao sobu koja može da primi pet hiljada ljudi. Mada mi nikad nije trebalo tih pet hiljada ljudi. Uvek mi je dovoljno onih nekoliko koji ostaju sa mnom posle fajronta i prave mi društvo kada ne mogu da spavam, pozajmljuju mi cigare kada ih nemam i dosipaju mi pivo kada popijem.

12299199_990481321015640_7627175127689460045_n

Najviše sam volela one jutarnje kafe i ratluk na koje sam išla umesto na prvi čas u školu. Zanimljivije mi je bilo da slušam o filmovima, muzici i o tome kako se toči pivo nego da u školi učim o jednačinama, nejednačinama i ostalim, krajnje dosadnim stvarima. Bežala sam samo kada moram. Nekad bi mi jedan konobar, koji mi pomaže dok rešavam ukrštene reči, više prijao od svih mojih trideset prijatelja iz odeljenja. I sada mislim da je ljudima ponekad potrebno da mogu da pobegnu i da je tada bitno da negde imaju neki šank gde će dobiti hladno pivo.

Jednom smo bili u Majdanu i ja sam otišla kuči da spavam, a onda sam sanjala kako sam sa tim ljudima sa kojima sam bila ponovo u Majdanu. Zato je to moj sasvim dovoljan život. I moji omiljeni izlasci i zalasci sunca. I moje omiljeno pivo dok prolazi dan.

Najlepši grad na svetu je nekad imao mnogo toga što sam volela. Sada ima samo Majdan i to će uvek biti dovoljno. Čak i kad je pivo mlako, kafa loša, svirki nema mesecima, konobari neće da promene muziku i kada baš ništa nije kako treba, Majdan će ipak biti dovoljan. Dokle god onih pet hiljada izmišljenih ljudi sa dignutim čašama bude dolazilo tamo meni će biti dobro. Dobro je dok imam gde da pobegnem i da pomognem onima koji beže. Dok pijem tekilu i zamišljam Meksiko. Dok je svaki dan sunčan i dok sam pijana. Pijana od vina, piva, tekile, rakije, poezije, muzike i svega drugog što volim.

I kada kiša pada ja je ne vidim.

„Ljudi kada su trezni žele da piju, a kada se napiju žele da piju još više.“ Dž. London

+  najbolji ljudi na svetu

–  zanemarljivo u poređenju sa najboljim ljudima na svetu

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s