Iskrivljena sećanja

Negde sam pročitala kako svaki put kada se nečega prisetimo izgubimo deo sećanja. Stalno menjamo događaje, ljude i reči koje smo doživeli, voleli i rekli. Na kraju baš ništa više nije isto, a mi smo sigurni da jeste.

Već dugo mislim na jedno daleko mesto gde gajim paradajz i čuvam drvo limuna. Pravim salate, pijem limunade i ne znam da li sam onog petka uveče pre mnogo godina rekla da više ne volim jagode ili da ću ih uvek voleti. Ne znam, nije ni važno, možda je ipak bila subota. Svakako ću imati ona polja jagoda koja sam sebi davno obećala, iako više ne volim jagode, a možda ću ih ipak uvek voleti.

Gledam svog psa kako oduševljeno juri skakavce, a onda laje na komšiju. Ponekad poželim da sam malo više poput njega. Da malo manje pričam, malo više volim, da me sve raduje i oduševljava. Da jurim skakavce i lajem na komšiju. Jedino ne znam šta bih bez reči kojima menjam svoja sećanja, izmišljam događaje, volim ljude, a možda i jagode.

Jednom sam videla čoveka koji je želeo da ide svetom i obilazi šume. Hteo je da drveću govori priče o velikom plavom nebu i ni o čemu više. Nije otišao nikada i na kraju je izgubio svoje priče, ali i svoju ljubav prema šumama i moju prema jagodama. A možda ću ih ipak uvek voleti.

To moje mesto, gde gajim paradajz i čuvam drvo limuna, me uvek drži za ruku kada trošim dane na prisećanja i gubljenje sećanja. Eno ga tamo, daleko od šuma, ispod velikog plavog neba.

Kad god pijem vino pišem poruke dok ne popijem sve, a onda te poruke ubacujem u prazne flaše koje kasnije obavezno izgubim.

„Nikada sa zvezda nije teži pad nego na beton sa kafanskog stola.“

„Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam
Idem da prošetam idem da prošetam

Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši
Kud ćeš po kiši kud ćeš po kiši

Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu
Ja volim kišu ja volim kišu

Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran
Ponesi kišobran ponesi kišobran

Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran ne treba mi kišobran
Ne treba mi kišobran”

“Dobrodošla, u ulicu Gorkih Jagoda… broj pet! Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i Mrtvih Nadanja, stanujem ja.”

Sve moje poruke su drugi ljudi rekli, a ja ih uvek kradem jer se nikada ne snalazim sa svim tim velikim rečima koje umeju da menjaju sećanja.

Mone je sto puta jednu istu stvar slikao, a ona je uvek bila drugačija jer svaki put kada jednu istu stvar pogleda, ona se bar malo promeni, baš kao i ova moja sećanja. On je sigurno sanjao nebo, ptice i reku. Uvek isto nebo, ptice i reku. I dalje se pitam da li sam prestala da volim jagode ili ću ih uvek voleti.

Daleko od šuma, ispod velikog plavog neba, postoji mesto gde gajim paradajz i čuvam drvo limuna. Dugo ćutimo dok ja menjam događaje, ljude i reči koje sam doživela, volela i rekla. Bio je petak uveče i ja ću jagode uvek voleti, govorim šumama.

 

Advertisements

One Comment Add yours

  1. jagode su jagode i Supermen je jak 😉

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s