Utvare

Svaki put kad hoću da pišem, kada se javi ideja, kada je „čaša prepuna“, ponavlja se. Stojim sam na platformi, ruku pored tela. Iznad mene, poput utvara, lebde Krleža i Kiš, posmatraju me. U skupocenom odelu i još skupocenijem šeširu, s prekrštenim rukama, Krleža gleda odozgo, nepoverenje mu se čita na licu, ogromnog podbratka, kao da mi sudi. Odmah do njegovog levog ramena, Kiš, opušteno ali i otmeno s cigarom među prstima naizmenično pogleduje u Krležu pored sebe a potom u mene.

            Započinju razgovor. Toliko „očarani“ mojim literarnim pokušajima jedva pričaju jer im smeh iza svake reči nadilazi kao bujica. Jasno mi je, iako ih ne razumem, do pola rečenice francuski a onda mađarski. Ali znam da iza tih nedokučivih rečenica stoji seciranje, a samim tim i ismevanje mojih pokušaja, mojih reči, mojih rečenica. Ne mogu više – pucaju u smeh: Krleža se drži za grudi dok mu se natekli obrazi i podbradak tresu pri svakom udisaju koji je na ivici gušenja, klasični podrugljivi baritonski smeh. Kiš, blago, ali sasvim dovoljno, glave zabačene u nazad (i time uzdignutog nosa), kašljuca i smeje se sa francuskim naglaskom. I smeh na tom jeziku jedva razumem…

Ivo-Andrić-i-Miroslav-Krleža

Onda primetim i njega. Između  njihovih ramena, u pozadini ali nešto viši, i on me posmatra. Andrić. U svome starom, bezbojnom mantilu, s rukama u džepovima, gleda me kroz naizgled teške naočare, tako uveličanim ali ispitivački mirnim očima,a pogledom mi secira čitavu dušu. Malo je isturio glavu, ipak, ostario je. No, još gore je tako, poput koplja on vrši nada mnom „čas anatomije“ gde mi iz utrobe izvlači na videlo sve literarne nesigurnosti. Namerno ne skrećem pogled. On ništa, nije mu neprijatno, ne odustaje. Sad je nastavio da gleda još dublje, do nesigurne srži. Verovatno misli: „Eto. Hartija danas sve trpi…“.

14233222_1092915697411845_1693393282630100076_nU tom momentu obnaženosti, na istu tu moju platformu stupio je Bukovski. Bos, sa raskopčanom košuljom, prilazi, pruža mi džoint i otvoreno zidarsko pivo. „Evo tebra“. Grli me svojom ogromnom, maljavom i teškom rukom dok u drugoj drži svoje napola popijeno pivo i cigaru među ogromnim, žuljavim, prstima. Uzimam i džoint i pivo, naravno. Pogleda me u oči, s (čisto anatomske) nizine, i nasmeje se otkrivajući svoje polukvarne zube. Zadah loših cigara i još lošijeg piva zapljusnu mi lice. I dalje držeći ruku oko mojih ramena, oslonjen na nogu do mene, pogleda u one prve tri utvare koje nastavaljaju po svome. „E, ko ih jebe“, reče sa laganim pokretom brade na gore terajući ih poput džukela, i dodade: „Ti piši…“.

   Ništa. Sedam zatim pred tastaturu, i pomišljam u sebi – „Tebra, hvala.“  

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s