Stanislav Lem, osobeni stvaralac SF žanra

(Odlomak iz intervjua sa Stanislavom Lemom, izvorno objavljenog 1976. u zagrebačkom časopisu „Start“.) Z. Živković-Vreme

Pre bezmalo trideset godina, u rano leto 1976, pošao sam u Poznanj na treći Eurokon, evropsku SF konvenciju, ponajpre da bih video Lema. Nisam ni slutio da se on tamo neće pojaviti, iako je bilo najavljeno da će dobiti najveću evropsku nagradu za naučnofantastično stvaralaštvo. Nisam tada znao da Lem nikada nije voleo – najblaže rečeno – ni skupove ni priznanja. Tihom čoveku iz Krakova smetale su gužve, ponajpre one u čijem bi se središtu sâm nalazio. Prema nagradama osećao je prezir svojstven onim retkima među nama koji preziru bezmernu taštost što ide uz sva ljudska odličja.

ohlem

Da nije bilo Lemovog tadašnjeg agenta, gospodina Franca Roterštajnera, vratio bih se iz Poljske neobavljenog posla. Nikada nisam doznao kako je gospodin Rotenštajner uspeo da dobije od Lema dopuštenje da povede sa sobom u Krakov, od mnogih daleko važnijih ličnosti koje su se nadmetale za tu povlasticu, baš jednog jugoslovenskog junošu koji ništa drugo nije imao što bi mu išlo u prilog osim žarke želje da napravi intervju s velikim piscem.

Na aerodromu u Krakovu dočekao nas je lično Lem. Odvezli smo se do njegove kuće u tada jedinom „mercedesu“ u tom delu Poljske. Lem je već u to vreme bio veoma imućan. Knjige su mu izlazile ne samo u zemljama istočnog bloka nego, od početka sedamdesetih godina, i u zapadnoj Evropi i SAD.

Njegova popularnost samo će rasti u potonjim godinama, iako je svoja kapitalna dela, kako prozna tako i diskurzivna, napisao pre 1976. Lem će nam ostaviti u nasleđe oko sedamdeset knjiga koje su se pojavile u prevodu na preko četrdeset jezika u ukupnom tiražu koji se procenjuje na preko četrdeset miliona primeraka.

Njegov roman Solaris nailazio je na različita tumačenja, a sam Stanislav Lem govorio je da je Solaris napisao sasvim spontano, tako da ga je na svakom koraku očekivalo poneko iznenađenje.

„Ni sâm potpuno ne razumem tip knjiga kao što je Solaris. Znate, kad pristupam radu na nekom delu, obično sam svestan onoga što želim da pišem, koju vrstu knjige, s kakvim naglaskom, kog stila, hoće li to biti ozbiljno ili komično ostvarenje, groteska, satira i tako dalje. Sa Solarisom mi se dogodilo nešto izuzetno.

„Mislim da nema razloga da se stidim Solarisa, bez obzira na to što danas (1976, Z. Ž.) više ne bih želeo niti bih bio kadar da napišem tako nešto.“

Ta je knjiga, u doslovnom smislu reči, bila pustolovina. Nisam svesno vladao građom, što je, na kraju, uslovilo da celu godinu odgađam završetak romana: zadovoljavajući kraj nikako mi nije padao na pamet. Danas mi se čini da je knjiga valjano okončana. Smatram da je napisana baš onako kako treba.“

Iako  spada u red najvećih stvaralaca u istoriji SF žanra, nije imao  visoko mišljenje o naučnoj fantastici. Lemov skeptičan stav prema američkom SF žanru iz rečenog razdoblja bio je uzrok poznate afere sa kraja sedamdesetih godina, kada mu je, zbog ovih „jeretičkih“ stanovišta, najpre uskraćeno počasno članstvo u „Udruženju američkih pisaca naučne fantastike“, da bi mu ono potom bilo vraćeno. Iza uskraćivanja su stajali upravo oni pisci koje Stanislav Lem izlaže razornoj kritici u svojim ogledima o naučnoj fantastici, dok su se za njegovu „rehabilitaciju“ postarali upravo „izuzeci“ —Filip K.Dik , Ursula Legvin — čiji je neosporan žanrovski autoritet odneo ubedljivu prevagu nad mediokritetskom većinom.

„Što se tiče mojih opštih koncepcija, onoga što se naziva pogledom na svet, filozofskim identitetom, tu nije došlo ni do kakvih promena u proteklih trideset godina: jedino je sve precizirano i konkretizovano. Nasuprot tome, moje viđenje naučne fantastike veoma se promenilo. Od onoga što sam napisao tridesetak odsto uopšte me ne zadovoljava. Primera radi, Povratak sa zvezda smatram slabim delom, a Eden prilično manjkavim. Bez obzira na to što su sudovi o umetničkoj prozi jednog književnika, po pravilu, subjektivniji od sudova autora teorijskih dela, moram ipak da spomenem kako, s vremenom, počinjem da osećam određenu odbojnost prema naučnofantastičnom stvaralaštvu. Iza toga ne leže nikakve geografske ili socijalne predrasude nego sve veće ekološko zagađenje žanra u tematskom i repertoarskom smislu. Tu sam najviše razočaran. Smatram da naučna fantastika polako nestaje. Američki SF danas je rđaviji nego što je to bio šezdesetih godina. On sve dublje tone u mitologizaciju, sve se hermetičkije zatvara u geto. Posredi su simptomi svojevrsne skleroze jedne izolovane vrste koja neumitno tone ka dekadenciji i degresiji. Sredina u kojoj ona trenutno obitava po prirodi je kalna, močvarna, što me nagoni da se, u vlastitom bavljenju tim žanrom, po svaku cenu odvojim od nje, iako moram da priznam da taj napor nije uvek hotimičan. Premda to nije bio moj glavni naum, knjige koje sam napisao poslednjih godina razlikuju se od prethodnih naučnofantastičnih ostvarenja možda ponajviše po tome što same sobom pokazuju težnju da se što više odvoje od tog okamenjenog, mrtvog pejzaža pre svega zapadne, ali dobrim delom i svetske naučne fantastike.“

Nismo imali zajednički jezik. Lem je govorio nemački i francuski, ja engleski i italijanski. No, na svu sreću, Lem je delimično razumeo engleski. Dogovorili smo se nekako da ja postavljam pitanja na engleskom, on da odgovara na poljskom, a da ja to posle u Beogradu dam da mi se prevede.

 

Film Solaris, jedan od najboljih SF filmova svih vremena,  iz 1972. zasnovan je na istoimenom romanu Stanislava Lema. Režirao ga je Andrej Tarkovski. Rimejk je snimljen 2002. u režiji Stivena Soderberga.

tarkovsky-solaris-full-movie

„Nevolja je u tome što ja ne poznajem film Tarkovskog. Nisam ga video. Imao sam, doduše, priliku da pročitam scenario, ali ne znam da li je konačna verzija snimljena po njemu. Moje se opaske zato ne odnose ni na kakve konkretne pojedinosti, nego na razgovore i konsultacije s Tarkovskim, na neke načelne stvari, kao i na nove junake koje je Tarkovski želeo da uvede u radnju. Mesto gde se Tarkovski i ja najviše razilazimo pitanje je celine, temelja na kome počiva glavna zamisao. Za mene je Solaris, u osnovi, tragičan raskol između saznajnog čina, kao beskrajne i neutažive znatiželje koja uslovljava ponašanje i delanje, i nesvesnih subjekata, odnosno samih junaka, misaono sićušnih i nedoraslih bića, koja se uzalud upinju da premoste vlastita antropomorfna ograničenja. Jednom reči, posredi je gnoseološka drama u čijem žarištu leži tragičnost čovekovog nesavršenog saznajnog aparata. Tarkovskom je pak bilo stalo do sasvim drugih stvari: koliko sam shvatio, njemu taj središnji problem, problem saznanja, nije bio bitan, i zato je on stavio težište na moralnu situaciju, na predstavljanje kosmosa kao mesta koje odbacuje Čoveka, i Zemlje kao pravog Čovekovog pribežišta, koje on ne treba da napušta. To je stav koji je potpuno različit od mog.“

Zamišljeni intervju pretvorio se u svojevrsnu ispovest. Lem gotovo da nije prestajao da govori puna dva sata, odgovarajući najpre na moja pitanja, a potom i na ona koja je samome sebi postavljao, kao da je jedva čekao ovakvu priliku da otvori dušu pred nekim ko ne razume ni reč od onoga što on govori. Negde na sredini ovog dugog monologa uhvatila me je panika pri pomisli da bi tehnologija mogla da mi okrene leđa. Do poslednjeg časa strepeo sam da li će kaseta i baterije u kasetofonu izdržati.

image1441276x

S gotovo grozničavim nestrpljenjem čekao sam, po povratku kući, da mi gospođa Biserka Rajčić prevede Lemove reči. Kada se dobrih dvadesetak gusto kucanih strana najzad našlo preda mnom, već letimično čitanje bilo je dovoljno da shvatim da sam dobio nešto znatno više od intervjua. Bila je to uistinu Lemova ispovest na kakvu nisam naišao ni u jednom njegovom ranijem ili potonjem intervjuu. Deo tog razgovora izvorno je objavljen u 203. broju zagrebačkog časopisa „Start“, sa slikama koje, nažalost, nisam ja napravio, a kasnije je preveden na više jezika.

„Što se tiče mojih knjiga, sklon sam veoma različitom vrednovanju, već prema tome o kom je delu reč. Uopšteno govoreći, danas sam manje zadovoljan nego ranije. To se naročito odnosi na moje prve knjige, na primer na Astronaute i na Magelanov oblak, kojih se, doduše, ne odričem, ali ih smatram slabim, početničkim. Zatim postoje knjige tipa Eden i Solaris.

Na kraju dolaze teorijske knjige, kao što su Književnostusvetlostiempirije, Filozofijaslučaja, Summatechnologiae i Dijalozi, svojevrsno kibernetsko filozofiranje. Na tom planu bilo je moguće mnoge stvari uraditi bolje. Mogao sam, na primer, jasnije i preciznije da napišem Književnost svetlosti empirije. To ipak nisam učinio zato što mi je bilo teško da formulišem određene koncepcije i sudove o književnosti; to je za mene oduvek bila devičanska tema. Niko ranije nije preduzeo ništa slično, nije se bavio empirijskom teorijom književnosti, proučavanjem književnog dela sa stanovišta prirodnih nauka, a pre svega teorije informacija i kibernetike. Isto tako, mogao sam da uradim nešto više za novo izdanje Filozofije slučaja, ali nisam imao dovoljno ni vremena ni snage; izbegao sam obimna menjanja i ispravke jer, da sam se toga latio, morao bih sve da uradim iznova. Bila bi to onda po opsegu manja knjiga, ali zato preciznija. Kada je reč o knjizi Summa technologiae, stvari su stajale drugačije. Kada sam pisao tu knjigu, pre četrnaest godina, određena stanovišta izgledala su protivurečna i prilično čudnovata, ali danas to više nisu, jer ih je nauka više ili manje potvrdila. Za mene to ima i dobre i loše strane. Dobre, jer su sumnjive pretpostavke u međuvremenu potkrepljene dokazima, tako da su postale razumljive i očigledne.“

Kada je 27. marta 2006. iz Krakova stigla tužna vest da je u jednoj bolnici Lema najzad izdalo srce od kog je dugo bolovao, prva pomisao bila mi je da potražim već sigurno požutele strane s prevodom gospođe Rajčić. Znao sam gde bi trebalo da se nalaze, veoma sam uredan čovek, ali tamo ih nije bilo. Baš kao što, tajanstveno, nije bilo ni kasete na kojoj sam snimio Lema. Jedino sam našao tri lista iz „Starta“.Izgleda da je razdoblje od trideset godina dugo čak i za uredne ljude, ali još me ne napušta nada da su listovi i kaseta samo zagubljeni, a ne i zauvek izgubljeni. Ostajem u veri – u duhu poslednje rečenice velikog Solarisa – da još nije prošlo vreme predivnih čuda.

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s