Gorčin Stojanović u susret premijeri: SVI MOJI HAMLETI

Moj prvi „Hamlet“, zapravo, nije bio pozorišna predstava, nego Šekspirovo delo. Pročitao sam ga u trinaestoj godini života, i mislim da je to bio drugi pravi, veliki pozorišni komad za odrasle koji sam pročitao.

Prvi je bio, to znam, „Sirano de Beržerak“, posle gledanja onog slavnog crno-belog filma sa Mel Fererom. Kako sam, međutim, znao za „Hamleta“ i Hamleta – ne znam. Kao što ne znam ni kad sam prvi put video Mona Lizu ili čuo „Satisfaction“. Eliot kaže da je „Hamlet“ Mona Liza literature. A Džeger je jednom rekao da je „Satisfaction“ – nepotreban hit. Dodajmo ovome još „Malu noćnu muziku“ ili „Yesterday“, pa smo sklopili album najopštijih opštih mesta kulture u kojoj odrastamo.

Hoću reći: bez obzira kad smo se sreli ili suočili sa Hamletom, likom, on je sveprisutan. Teoretičari drame, tražeći odgovor na zagonetku zvanu danski princ – otud i Eliotovo poređenje sa najslavnijim platnom u povesti slikarstva – kažu kako je svaki gledalac pomalo Hamlet. To, uostalom, govore i svi glumci koji se sreću s tim likom: Hamlet je u nama, samo valja imati smelosti da se s njim suočimo, da ga u sebi oslobodimo. Koji glumac u tome uspe, taj će biti Hamlet. Hoće li se, pak, njegova uloga ili predstava koje je deo svideti gledaocima, sasvim je drugo pitanje. Takvo koje od gledaoca, povratno, zahteva spremnost na sopstveni odgovor.

lbektkpturbxy9kywiznjmzytqyytcwnzcxmjc1yji0mzjiymi4mtnhni5nawatlqlnaxqawsovas0b1gdcw5uh2tivchvsc2ntcy9nrefflzfknzrjyjqxnza1otuwndm2nji5y2fizdywnmy1mgy2lnbuzwfcaa
Stevo Žigon

Zvuči komplikovano, ali nije. Bejah, rekoh li, trinaestogdišnjaškom, i „Hamleta“ sam čitao prerano. Ako već i tad nije bilo prekasno. Jer, sve teme koje se roje u toj Šekspirovoj košnici, već su deo života svakog bića, ma kako mlado bilo. Tri godine kasnije, augusta osamdeset druge, gledao sam predstavu Jiržija Mencla na dubrovačkom Lovrijencu, sa Lazarom Ristovskim u naslovnoj ulozi. Klaudije je bio Ljuba Tadić, Mira Furlan beše Ofelija. Reditelj svom glavnom glumcu nije dopustio da ga oprlji sunce Južne Dalmacije, i Laza je bio beo kao mladi sir, a Mira preputena u koži svoje osunčane Ofelije. To nije bila voljena predstava, osobito ne u poređenju sa još živim sećanjem na Šerbedžiju na istom mestu, ali je, te augustovske večeri u gledalištu bio najvažniji i najpoznatiji šekspirolog dvadesetog veka, Jan Kot, pisac slavnog „Šekspira, našeg savremenika“.

Mnogo godina kasnije, kada je već Menclova predstava bila tek arhivska građa Dubrovačkih ljetnjih igara, Jan Kot u svojoj drugoj velikoj knjizi o Šekspiru, „I dalje Šekspir“, spominje baš tu predstavu. I ono što je u njoj bilo vredno, a to je ono u čemu je Dubrovnik odigrao svoju veliku ulogu: ubijen je neki stari kralj, ali to su već svi zaboravili, traje festival sunca, mora i seksa, samo bledi princ luta kamenim pločama Elsinora-Lovrijenca i razgovara sa pričinama. Tako je izgledao svet početkom osamdesetih, frivolno opčinjen uspehom: napredak, svakog dana i u svakom pogledu, napredak po svaku cenu, osobito po cenu ljudskosti. „Hamlet“ je uvek ogledalo svog vremena, čak i onda kad oni koji prave predstavu nemaju ambiciju da tako bude. Ako takvih ima

rh-ktkqturbxy80mgi2ywy3zdbmytk2nde1yzc3ztjknwmzmwm5mtmzmy5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga
Branislav Lečić u ulozi Hamleta

.

Zanemariću jednog sarajevskog Hamleta u kojem je glumac dugih plavih brkova govorio slavni monolog igrajući se nekakvim bodežom, više nalik na čakiju, dozlaboga banalno, što, eto paradoksa, opet svedoči o trenutku u kojem je predstava nastala – da bih se suočio sa prijemnim ispitom na režiji na Fakultetu dramskih umetnosti. Tema rada – a prvi deo prijemnog se i sastoji u eseju na temu komada koji biva zadat za rediteljsko maštanje aspiranata na upis – bio je, gle!, Šekspirov „Hamlet“. Prijemni sam položio, otišao da svoje hamletovske dileme hladim u vojničkim danima na čuvenom aerodromu Željava kraj Bihaća, toj čvornoj tački jugoslovenskog sna o moći i prestižu, a sedam godina kasnije bila je moja četvrta premijera u životu i druga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imao sam nepunih dvadeset šest godina i režirao sam Hamleta, baš te godine kada je aerodrom na Željavi uništen. Oko mene je besneo rat, i nisam znao da li je moja majka živa, radio sam „Hamleta“ sa Branislavom Lečićem u tankoj nadi da se rđave vesti odmah saznaju, lišen mogućnosti da se čujem sa majkom, zarobljenom u okupiranom i granatiranom Sarajevu. Našem Horaciju, Mirsadu Tuki, umro je otac u Tuzli. Nije mogao otići na sahranu. Predstava „Hamleta“ koju sam režirao kao da mi je prva, poslednja i jedina u životu, trajala je skoro četiri sata, i niko je nije napuštao, iako je u toj mračnoj sezoni naših života, devedeset druge na treću, retki noćni prevoz prestajao pre ponoći. Kada me je Jovan Ćirilov pitao posle moje prve predstave u JDP-u i u životu, šta bih sledeće radio, nisam imao smelosti sa mu već tada kažem slavni naslov. Kazaću vam za godinu dana, rekao sam. Jovan je pitao ponovo, uživo u emisiji „Moj Beograd“ koju je vodio na Radio Beogradu. Kazao sam. Zašto to hoćeš da radiš, pitao je. Zato što to uvek kod nas rade reditelji koji su prošli Hamletove godine, kojima je to još jedan pozorišni komad, a ne delo koje ih obuzima potpuno, kliknuo sam nadobudno. I to je Jovanu bilo dovoljno. Ko je tvoj Hamlet, samo je još dopunio pitanje. Lečić. To je bilo to.

Fortinbras je bio Uliks Fehmiju, otišao je, posle te sezone, zauvek u Ameriku. Ofelija, Irena Mičijević, takođe. Lekino i moje leto prošlo je u traženju mere za svaku Hamletovu reč, a kada smo stupili na scenu, iz prikrajka nas je s razumevanjem, posmatrao naš Polonije, veliki srpski pozorišni glumac, Petar Banićević, i sam Hamlet, početkom sedamdesetih. Igrao je i Marko Todorović, Horacije u prvom „Hamletu“ Jugoslovenskog dramskog, onom na koji se čekalo deset i više godina: čekalo se da Hamleta odigra Branko Pleša, jedan od očeva naše moderne glume. Mata Milošević, reditelj, svedoči da je predstava došla kasno, i za njega, i za Plešu, a i za publiku, sudeći po kritikama.

U toj istoj predstavi, Fortinbrasa je igrao Stevo Žigon, koji će, devet godina kasnije, u JDP-u režirati i igrati slavnu predstavu sa, za to vreme neobičnom scenografijom koja se sastojala od jedne platforme koja se kretala uspravno i vodoravno, iskošeno i nadvijeno nad pozornicom da bi, na kraju, sprala sve leševe krvave tragedije.

U toj predstavi, Klaudije je Marko Todorović, pređašnji Horacije. Tanasije Uzunović preuzeo je od Žigona uloga u poslednjim izvođenjima. Naš „Hamlet“, bio je treći od pet u povesti Jugoslovenskog dramskog. I opet je igrao Marko Todorović, ovaj put duha Hamletovog oca, onog koji nameće obavezu na osvetu. Laert beše mladi glumac Dragan Mićanović, tada već Romeo kod Jagoša Markovića u „Buhi“, glumac koji će se Šekspira naigrati na maternjem jeziku kao nijedan drugi, ali i na engleskom, igrajući Fortinbras u londonskom „Globu“. Lečić, pak, igraće Klaudija u sledećoj postavci u JDP-u, onoj Dušana Jovanovića, u kojoj će Hamleta igrati – Mićanović.

Horacije biće Goran Šušljik, Polonije u ovoj najnovijoj predstavi istog teatra, u kojoj je Hamlet Nebojša Glogovac, a reditelj Aco Popovski. Poslednja dva Hamleta deo su mene, već i stoga što sam ih ispratio kao umetnički direktor JDP. Ne znam da li je Hamlet u drugima, kao što vele teoretičari i glumci, ali znam da je sa mnom ceo moj pozorišni i ne samo pozorišni život. Ima u tome nečega, kao što ima nekog proviđenja u padu jednog vrapca, kao što to zna ludi princ. Ako je o ludilu reč.

g8rktkqturbxy83nwy5mdy4ndizztzlndfiytezodbjzge5nzvimmnlys5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga
Dragan Mićanović kao Hamlet

Sećam se da sam, pripremajući se za rad na predstavi, te devedeset druge, boravio u Londonu, na nekom vrlo ozbiljnom seminaru o pozorišnoj režiji. Sreo sam tada reditelja Stivena Anvinsa, pisca vrlo uspelog autorskog vodiča kroz Šekspirova dela, jednog od boljih u obimnoj biblioteci sličnih, i jednog od onih engleskih reditelja koji je pretežni deo svog opusa posvetio Bardu. Šta ćeš da radiš sledeće, pitao me je. Hamleta, rekoh. Iseći će te („They’ll rip you to shreds“), kazao je, misleći na kritičare. Zašto? – pitao sam, možda borbeno, možda vapeći, možda oboje u isti mah; imao sam dvadeset pet godina. „They always do“ (Uvek to rade), odgovorio je. Jer, da, svaki je gledalac pomalo Hamlet. Pa čak i kritičari: otud ne postoji predstava „Hamleta“ koja je dobila unisono dobre kritike. Propasti su, štaviše, češće. Na jednu je, pre neko veče u salonu JDP-a, podsetio Vlasta Velisavljević, duh kod Popovskog, najstariji aktivni srpski glumac. Mislio je na Zorana Radmilovića u Beogradskom dramskom, šezdesetih. A veliki srpski glumci koji su igrali Hamleta behu i Petar Kralj u Dubrovniku, u režiji nekog tada slavnog engleskog reditelja, još ranije Jovan Milićević na istom mestu, ili Miša Žutić u Nišu, čini mi se u režiji Huga Klajna. Pre svih njih, stoji Raša Plaović, čiji glas u slavnom monologu, stoji zauvek upisan u vinil, na ploči kojom se, onomad, moglo plašiti decu, kao svedočanstvo jednog načina glume, jednog pozorišnog stila u kome je možda bilo viška patosa, ali nije manjkalo grandioznosti.

Bilo je još Hamleta i „Hamleta“ u mom životu: Kenet Brana, baš te, devedeset druge, u Londonu, a posle u jedinom filmu koji se nije lišio nijedne Šekspirove reči, na primer. Štemanov na Bitefu, u kojem su Klaudije, Gertruda i Horacije bili glavni likovi. Jedan zaboravljeni u lagumima kalemegdenske Barutane, kojim je dominirala posve luda Ofelija. Bob Vilson koji sam, u svojoj režiji, igra sve likove. I mnogi drugi. Sve te predstave, nijedna nalik drugoj, a opet, s mnoštvom iznenađujućih sličnosti u ponekad ključnim detaljima, svaka sa svojom temom, ali sa neočekivanim zajedničkim motivima, sve one čine preplet mog života, obeležavaju ga više nego druga pozorišna dela. Od svakog i u svakom pronašao sam nešto o sebi i nešto za sebe. Tako je to s „Hamletom“ i sa mnom.

A tako je i sa ovim najnovijim, petim u Jugoslovenskom dramskom, Glogovčevim i Acinim, i svih učesnika i autora, celog teatra. Nema veće radosti nego početi sezonu premijerom. Pa još Šekspirom, pa još „Hamletom“.

fadktkqturbxy81ytnhmziwztu1ztk2yta2zjkzyzlkmte2zwrmngy1ys5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga
Nebojša Glogovac u novom Hamletu

Odlična je to predstava, kažem vam. Nemojte je ni slučajno propustiti. I uopšte: ne propuštajte „Hamlete“. To je kao da nikad ne pogledate u ogledalo. Ili da ga razbijete: ipak će se, u krhotinama, zrcaliti celina.

Na sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u subotu (20.00) je premijera predstave “Hamlet” V. Šekspira u režiji Aleksandra Popovskog.

preuzeto sa: blic.rs

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s