Nisam, jer me nema (1. deo)

Smrt je bolela, na dobar način. Sem toga, nikakvo naročito iskustvo. Malo toga vam prolazi kroz glavu, nikakve „slike iz života“, umirete, hitrinom. Nema tunela, ni svetla. Sami ste, vaše voljene boli tabančić za vas. Nema čak ni mraka, hladnoće, ni tišine. Gasite se i trenutak kasnije, nema vas. Sve je gotovo.

Samo što u mom slučaju nije. Taj idiot nije umeo ništa pa ni da me ubije kako valja. I eto me sad tu, gde-ne znam. Nekakav ne-prostor u ne-vremenu. Nema ničega, bukvalno ničega, osim mojih misli. Jedan deo njih, čini se, pripada sećanju. Automobil, miris starog čoveka, njegov pogled, njegova glad i batine, puno batina, zatim bol, nem i tup i onda smetlište. Jasno, matori ludak je povileneo i ubio me. Nedovoljno. Staračka iznemoglost, pretpostaviću. Konstatovala sam da ne osećam mržnju čak ni prezir. Besna sam. Da imam ikakvu svest o želucu, sigurna sam da bi se prevrtao od činjenice da mi je on nekad bio važan. Jebote, pa meni je nekada bilo lepo sa njim! Smejala sam se sa njim, radovala sam mu se. Zbog seksa ne žalim. Niti zbog vremena. Žao mi smeha, reči, maštanja. No, to je sve daleko od mesta gde sam. Ako je ovo uopšte mesto. Šta je da je, postaje dosadno. Neko? Iko?

Nešto je privuklo moju pažnju. Mala promena u ne-prostoru se dogodila. Da mi je bilo manje dosadno verovatno ne bih ni primetila. Ipak nekakav pokret se dogodio. Ostavila sam bes i nezadovoljstvo novonastalom situacijom u stranu i pošla za tim pokretom.

Metaforički rečeno, jer noge niti sam osećala niti sam ih se sećala. Takođe ni bilo koja „strana“ nije postojala. Dakle, jedinim onim šta sam imala na raspolaganju okrenula sam se ka tom nečem. Napokon, misao je srela biće. Entitet, ako hoćete. Stvorenje je imalo oko. Zapravo, izgledalo je kao da je celo jedno veliko oko. Piljilo je u mene, ili ono što je ostalo od mene, sa mešavinom iznenađenja, šoka, neverice i ushićenja. „Oči su ogledalo duše“ s tim da ja u dušu ne verujem. Krv, kost, meso i gomila hemikalija, pojednostavljeno, to je ono što priznajem, barem kada su ljudi u pitanju. Elem, oko je delovalo ljudsko, kao čovek, samo bez čoveka. Trepnulo je. Pozdravih ga. Mah-mah mislima. Zažmurilo je i to je, iz nekog razloga, izgledalo kao da se klanja. Ok, poludela sam i evo me napokon gde šizofrena haluciniram. Psihijatri su bili u pravu. Moja sposobnost imaginacije je opasno velika. Čekala sam da oko nestane. Tako je valjda sa halucinacijama. Nestanu posle dovoljno vremena. Zar ne? Ne znam, nisam ranije halucinirala i ne mogu da komentarišem. Kako god, oko je odbilo da nestane. Opet se otvorilo i gledalo me. A onda je, kunem se, progovorilo, tj .nekako mi se obratilo. Reklo je: „ Napokon!“. Ili „reklo je“. Sad je bilo već sasvim jasno da sam potpuno prolupala. „Šano-dušo“ dijagnoza, nema sumnje. Kada ga ne možeš pobediti, makar ti neprijatelj bio i psihički poremaćaj, pridruži mu se. I zabavi se, koliko možeš. Pametnija posla svakako nisam imala. Dakle, dobar dan, gospodine-gospođo-gospođice Oko. Na ovaj uljudan pozdrav oko je ispustilo nešto slično vrisku što je privuklo ostale. Zaboga, ostale. O čemu ja pričam, šta ja to mislim?! Do tada miran ne-prostor odjednom je počeo da se puni bićima, teško opisivim. Dolazila su sa svih strana koliko god pojam „strana“ i dalje bio relativan u svemu ovome. Ne znam kojim jezikom su govorila ali sam ih razumela. Na brzinu prevrtih sećanje u potrazi za eventualnim esidom u toj poslednjoj meni dostupnoj sceni sopstvenog života. Ne, nije ga bilo. Esid, verujte mi ne možete zaboraviti. Ni polumrtvi. Ergo, sve ovo je mog polupanog, ali čistog uma delo. Pa dobro, da vidim šta ima da kaže. Nazad u ne-prostor, koji se uzgred rečeno, u toku ove minijaturne pauze proširio koliko god to apsurdno zvučalo. I „onih“ je bilo sve više. Brbljali su, neki su se nešto raspravljali, neki se ljubakali, neki međusobno pozdravljali kao prijatelji koji se dugo nisu videli, okupljajući se oko mene kao da očekuju nešto važno, govor, predstavu, „performans i instalaciju“. Čak i kad bi zanemarili činjenicu da ludim i izmišljam sve ovo, jasno je koliko je situacija postajala neprijatna. Uprkos tome što ničeg svog nisam bila svesna osim misli, oni su me ipak „videli“. Za njih, sva ova stvorenja koja sam izmislila, bila sam stvarna, opipljiva, vidljiva. Kada su se najzad okupili svi ili barem u dovoljnom broju, počeli su da pevaju. I zvučali božanstveno! Kakvi glasovi, kakva arija, melodija! Tekst je, istini za volju bio pomalo bleskast, kao neka himna, nekoj boginji, koja je, kako se čini, došla tu samo da njih izbavi iz nedaća, spasi, otkupi, okupa od svih greha. Bla, bla, bla… Čak ni izmišljeni ljudi nisu umakli gluposti zvanoj religija. Činjenicu da su to moji izmišljeni „ljudi“ svesno sam odbacila čim mi je pala na pamet. Dodatna frustracija mi nije trebala. Uživala sam u pesmi, njihovim glasovima i mirisu sveća koje su, valjda poneli sa sobom. Verovatno su ih stalno nosili sa sobom, nemam drugo objašnjenje. Uspela sam se opustiti i pored činjenice da je situacija i dalje bila pomalo jeziva. Delovali su uglavnom dobro raspoloženo i nekako cela atmosfera je imala nešto svečano u sebi što nisam razumela. Kada su završili sa pesmom, neko vreme zavladala je graja kao na koncertu, razigrana i raspevana gomila živela je sopstvenim organizmom sastavljenim od svih onih malih duša koje su je činile a opet nezavisno od svih njih. Ni u jednom trenutku nisam zaboravila fakat da sam u potpunosti sišla s uma ali sada više nisam marila za to. S nestrpljenjem sam čekala šta će se dogoditi. Na samom početku čitavog ovog cirkusa bila sam uverena da je Oko vođa, glavni „čovek“ i organizator svega, ali kako sam ih duže posmatrala uočila sam da svako od njih ima neku funkciju, jednako bitnu kao i svačiju drugu. Ipak, neka hijerarhija je morala postojati, šapnuo je eho mog logičkog uma. Morao je postojati neko „jednakiji“ od drugih. Koliko god složna i ujedinjena gomila bila, unutar nje moraju postojati grupice okupljene oko pojedinaca. U hrpi sličnog uvek postoji nešto na šta sve ostalo liči. Kada su mi se misli navikle na prizor bilo je lakše uočiti ih. Pojedinci oko kojih su bile oformljene bili su baš onakvi kakve bi čovek to očekivao, ništa drugačije nego u realnom, neizmišljenom svetu. Od onih koje ne bih ni štapom, do onih koje sam požela zagrliti, poljubiti, jebati, imati za prijatelja. Svako sa bar jednim zrncem posebnosti koje ih izdvaja. I privlači i odbija druge, obične. Zabavljala sam se pokušavajući da uočim i shvatim međusobne odnose, uloge i pozicije. Izmišljala sam ih, verovatnije, ali ne cepidlačimo. Oko je, gle čuda, imalo ulogu posmatrača ali i alarma, sa zadatkom da snima sve i upozorava ostale i obaveštava ih o svemu bitnom u ne-prostoru. Sem toga, činilo se da nema neku istaknutu poziciju u društvu.

(nastaviće se…)

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s