Zenit

Svaka je duša dovoljno velika da dosegne

Zenit svoje zamisli, slobode i napredovanja;

Ali nije čovek toliki da tuđe zenite ograničava

Svađom sa samim sobom, nerazumevanjem svoga duha,

Svoje prirode, o kojoj toliko zdušno govori.

Ovaj bi pesnik rado pisao o danima pređašnjim,

Ali nestaju mu reči – oružje mu glavno,

Nestaju u neverici koja ne prestaje,

A boje nestajanja jake su već odavno;

Ali sve dok talas plemenitosti nadjačava

Baru sebičnosti, ove reči moći će da žive.

Šta bi uopšte sve pesme radile da nema

Svega onoga protiv čega pišu?

 

Par miliona godina,  a rezultat – pećina.

Dok se gornji nivoi sveta ukrašavaju od sebe

Igrama svetlosti oku vidljivih i nevidiljivih boja,

Donji nivoi blate svoje postojanje

Tumaranjem po mraku,

Udaranjem u prepreke – i to kakve prepreke! –

Jednim ispravnim udisajem nekog drugog vazduha,

Na zemlju bi, bespovratno, pale.

 

Nije zgodno voleti neselektivno –

Nije jer nemate opravdanje,

Za svoj idealizam, svoju utopiju, svoje srce;

Nema šta da olakša teret koji kao Atlas nosite,

Svake sekunde, svakim pogledom kroz svoje prozore,

Prozore širom otvorene,

Dok u prostor vašeg prisustvovanja svemu

Ulaze i živo blato i zvezdana prašina;

Dok udišete i dah glasa opasnog tona onih koji previše usta otvaraju

I čestice ljubavi koju, nažalost, razumete;

Dok ne okrećete glavu od onoga za šta znate da je u vama

I da je u svima oko vas, protiv čega se ne borite,

Jer to pokreće borbe samo na unutrašnjem planu,

One borbe koje vas napuste, ali vi ste u njima zauvek.

 

Ova je pesma suvišna ovih dana,

U ovom vremenu, u ovom životu,

Na ovom svetu njen je dom u suštini onih

Koji znaju za šta prozore otvaraju

I guraju svoje sizifovsko kamenje,

Dok gledaju zatvorene prozore

I slušaju disharmonične tonove

Savršeno projektovanog stada.

 

To je stado ljudsko,

Na čelu im je šablon poštovanja isključivo nekoga,

Isključivo nečega – onoga što ne probija granice straha.

Koliko su puta kroz istoriju samo o tome pisali!

U tome i jeste muka Poezije –

Ona menja samo one koji je razumeju,

A one druge nimalo ne dotiče.

Pogrešni ljudi izgovaraju pogrešne stvari,

Pravi ljudi za to vreme, slomljeni, ćute.

 

 

Šta je govorio?

O spoznaji.

– To je sve sto znaš? Nisi ništa zapamtio?

– Zapamtio sam stihove koje je tumačio.

Čije stihove?

– Ne znam. (Meša Selimović, „Derviš i smrt“)

 

 

 

 

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s