David Albahari: Još uvek pokušavam da doznam ko se krije iza mog imena i prezimena

Srpski pisac jevrejskog porekla na putu između Kalgarija i Zemuna koji veruje da je bog putovanja ćudljiv kao što je pisanje priča neočekivan vid učenja. Majstor kratke proze. Zagovornik sažetosti jer, kako kaže, ljudi olako koriste reči. Stari hipik. Dete rokenrola. Inicijator prve formalne peticije za legalizaciju marihuane u Srbiji. Prevodilac, ali i jedan od najprevođenijih. Dobitnik najprestižnijih književnih nagrada.

David Albahari.

Kada ste govorili o uticajima na svoje stvaralaštvo, izjavili ste da je u pitanju mešavina postupaka pisaca različitih tradicija, kao što su Apdajk i Fokner, Handke i Bernhard, Bartelmi i Kuver, Karver i Kafka, Pinter i Beket. Neki od njih daleko su od postmodernizma. Čija dela ste davno prestali da čitate, ali su ostavili traga na Vašim delima?

Pisac koga danas više ne čitam, a koji je u velikoj meri uticao na moje poimanje forme pisanja jeste Viljem Fokner. Njega nažalost danas čita mali broj čitalaca. Duboko sam uveren da on i dalje ima šta da kaže savremenom čoveku, dok mladi autori mogu mnogo da nauče od njegovih proznih eksperimenata.

Za roman „Životinjsko carstvo“ dobili ste nagradu Dušan Vasiljev, nagradu Isidora Sekulić… Da li su takve nagrade u stvari izazov za pisca jer ga stavljaju u situaciju da ponovo definiše sebe posredstvom dela autora čije ime nagrada nosi? Koliko je to obavezujuće bilo za Vas?

Nagrade nazvane imenima poznatih autora iz bliže i dalje prošlosti nisu ekskluzivno namenjene samo onim savremenim piscima koji pišu u njihovom maniru. U tom smislu nagrađeni autor ne mora da ima nikakve bliske veze sa njihovom poetikom. Stoga dobijanje nagrade nazvane po nekom piscu ne predstavlja neki poseban izazov za nagrašenog autora ali može da posluži kao element neke kasnije razvijene književne igre.

U Dušanu Vasiljevom ste našli nešto što će Vas navesti da ga na određeni način smatrate svojom pretečom. Da li ste očekivali uopšte da ćete u njegovim realističnim pričama u vremenu između dva rata pronaći temu koja je i Vama najbliža, a to je ljubav?

Ono što me je kod Vasiljeva posebno privuklo bilo je njegovo tanano tkanje proze i veoma uglađeni, precizni dijalozi. Vasiljev nije stigao mnogo da objavi za života, a kao mladog čoveka bilo je prirodno da ga ljubav posebno privlači. Ljubav koja ne uspeva, ljubav koja se troši u sukobu sa samom sobom i napokon, tako varljiva ljubav prema samom sebi jesu neke od tipova ljubavi koje je on uspešno prikazao u svojoj prozi. Iz današnje perspektive on doista deluje kao postmoderan pisac koji odbacuje sve nepotrebne reči da bi došao do same suštine jezika, smisla i života.

„Pustite priču da pročita vas. Treba je prvo celu progutati, potom pustiti da vas potpuno ispuni, zadržati dah i onda, kada pomislite da ćete pući, polako ispustiti dah iz sebe i tako ćete na najbolji mogući način pročitati priču.“

Ljubav je Vama najbliža tema, pa ipak govorite da „ljubav nije samo slepa, nego je i gluva i ima zapušen nos“.

To je možda jedini način kako da se odnosimo prema ljubavi, a da pri tome ne padnemo u sve one njene zamke kojima privlači mlade kao što su sirene zavodile Odiseja i njegove junake.

I u romanu „Propuštena prilika“ o ljubavi govorite sa mnogo više gorčine i sarkazma nego u bilo kojoj ranijoj knjizi. Govorite o samoći, o kraju života, o nemogućnosti ostvarenja porodičnog sklada.

Vi ste u pravu. Tu su tačno elementi našeg odnosa prema ljubavi – tačnije rečeno odnosa ljubavi prema nama na koje sam želeo da skrenem pažnju čitaoca.

Da li se pesimizam u Vašim delima može pripisati npr. uticaju Sema Šeparda na Vas i uticaju njegove priče „Burried Child“ koja govori o rušenju američkog sna i raspadu tradicionalnih porodičnih struktura i vrednosti?

Sem Šepard je jedan od pisaca koji jesu izvršili neki uticaj na mene, ali ne bih ga stavio u red autora koji su presudno uticali na moje stvaralaštvo. Šepard me je fascinirao svojim munjevitim jezikom kojim su napisane njegove najbolje drame i mislim da je šteta što nije više igran na našim scenama.

Žanrovski ste se oprobali na mnogim, kako ste govorili, „zabranjenim teritorijama“, između ostalog i u poeziji. Vi ste ipak prozni pisac, a i pesme su napisane narativno. Kako ste se snašli ovom žanru?

Rekao bih da nije toliko teško pisati poeziju, bar kada je reč o prvih desetak pesama koje čovek napiše. Teško je posle toga zadržati taj mehanizam koji pretvara stvarnost u stih. To već ne možete da folirate.

„Rokenrol se može slušati samo jednom u životu, a sva ostala slušanja posle toga su samo razrada i tumačenja tog prvog slušanja.“

Vaš omiljeni žanr su kratke priče, koje nazivate sažetim formama. Kako treba čitati kratku priču?

Treba je pustiti da ona pročita vas. Dakle, treba je prvo celu progutati, potom pustiti da vas potpuno ispuni, zadržati dah i onda, kada pomislite da ćete pući, polako ispustiti dah iz sebe i tako ćete na najbolji mogući način pročitati priču.

Izjavili ste da uvek mora postojati fina mera prisnosti između čitaoca i pisca u kojoj treba uživati na distanci jer „kada pustite pisca preblizu sebi, on može da Vas ugrize“. Mislite li da ste ostavili ožiljke od ujeda na svojim čitaocima i da li bi ožiljaka bilo više da ste sve vreme boravili u Srbiji, da niste bili na relaciji Kalgari-Zemun?

Na to pitanje ipak bi pravi odgovor mogli da pruže sami čitaoci. Pri tome, ne treba zaboraviti da pojedini ujedi mogu da dođu i od drugih kolega koji će rado, ako nemaju u šta drugo, da zariju zube u vas.

Za roman „Mamac“ 1996.godine dobili ste Nin-ovu nagradu. Kakvo je Vaše mišljenje o ovoj nagradi? Da li mislite da je od prestižnog priznanja ova nagrada postala samo fabrika novca, a da se pisci na određeni način tretiraju kao roba?

Tako se može govoriti za svaku uglednu nagradu. NIN-ova nagrada je bez sumnje najznačajnije književno priznanje u nas. Nijedno takvo priznanje ne može da zadovolji sve potrošače kulture, ali će stoga oni biti glavni pokazatelji da li je žiri odabrao dobro ili loše romaneskno štivo.

U mladosti ste bili dugokosi hipik, često ste spominjali rokenrol kao svoje važno odredište. Da li bi se stvari možda u nekom trenutku drugačije odigrale za Vas da niste imali dugu kosu?

Život, kako često volim da kažem, ne poznaje pogodbeni način. Meni je samo žao sada što nisam nosio još dužu kosu.

Da li se rokenrol zaista sluša samo jednom u životu i da li ti je to Vaše duboko uverenje?

Jeste, ja sam doista duboko uveren da se rokenrol može slušati samo jednom u životu, a sva ostala slušanja posle toga su samo razrada i tumačenja tog prvog slušanja.

„Knjiga o muzici“ koju ste napisali zajedno sa Žarkom Radakovićem nastala je kao posledica Vašeg zajedničkog odlaska na koncert rege-grupe Groundation. Kakvo je Vaše mišljenje o rege-sceni u Srbiji danas, kao i o rokenrolu?

U Srbiji postoji nekoliko doista kvalitetnih rege – sastava iako rege ne predstavlja dominantan muzički uticaj na našoj sceni. Rokenrol, s druge strane, ponaša se onako kao rokenrol u celom svetu – ponekad je veoma popularan i krajnje ljigav, ali te faze brzo prolaze i on ponovo postaje kritičarski raspoložen, oštar prema svim oblicima totalitarnog mišljenja i ponašanja.

Šta trenutno slušate dok pišete? Da li Vas muzika nadahnjuje i dalje tako snažno kao Medeski, Martin & Wood ranije?

Najčešće slušam rege, ali isto tako dok radim mogu da slušam Džeka Vajta, Boba Dilana ili Beka.

Da li vam je tišina značajna?



Uvek mi je tišina značajnija od bilo koji reči.

U Vašim delima Vas ima mnogo. Možda čak ima i previše autobiografskog. Jeste li se uverili pišući da znate ko ste?

Ne, još uvek pokušavam da doznam ko se krije iza mog imena i prezimena. Nadam se da će ta potraga uskoro uroditi plodom.

Šta mislite, zašto je Vaš roman „Ćerka“ izazvao tako burne i podeljene reakcije? Da li zbog eksplicitnosti sadržaja ili su ljudi bili prosto bili šokirani što ste baš Vi tako otvoreno pisali o seksualnosti?

To doista morate da pitate njih, a ne mene. U tom romanu ima manje opisa „neprijatnih stvari“ nego u bilo kom ljubiću koji objavljuju velike izdavačke kuće.

„Koan od priče“ je Vaša najkraća priča. Šta mislite o tumačenjima koja su nastala u vezi sa tom jednom rečenicom i uticajima zen-budizma? Ima li odgovora na pitanje iz priče?

Nema odgovora. Zato je priča i dan danas zanimljiva.

Kada ste postali svesni svog jevrejskog identiteta?

Prvi put sam osetio da sam nešto drugo u odnosu na moje školske drugove kada me je neko upitao: „Je li, mali, kakvo ti je to prezime Albahari?“ Pokušavajući to da doznam, sve više sam postajao svestan svoje drugosti iako u stvari nije trebalo da osećam nikakvu razliku. Vremenom je to osećanje razlike postajalo sve jače, sve dok u nekom trenutku nisam mogao da ga definišem kao jevrejstvo.

David Albahari - productive writer
David Albahari

Poznata su Vaša razmišljanja o jeziku, pomalo i filozofska. Smatrate da kao pisac morate potpuno ovladati svojim oruđem da biste zanat usavršili do majstorstva. Šta mislite, zašto pisci jevrejskog porekla u srpskoj književnosti neće i ne mogu da napuste zavičaj srpskog jezika i odluče se da zauvek na njemu pišu?

Za jevrejske pisce u srpskoj književnosti bitan je jedan podatak, a to je da je njihov prvi jezik bio i ostao srpski. Nikada naši jevrejski pisci nisu bili suočeni sa izborom između srpskog i nekog drugog jezika. Tako je srpski postao glavni instrument njihovog pisanja i svi su u tom jeziku videli svojevrsno ogledalo u kojem su se ogledali njihovi životi i njihovi snovi.

Senka jevrejstva prati svaki njihov pokret, ali svaki taj pokret ostvaruje se u jeziku iz kojeg pisac ne može izaći. Da li je to paradoks jevrejskog identiteta?

Ne, mislim da je to bogatstvo jevrejskog identiteta.

Kiš je govorio „da nije bilo magle mojega porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću“. „Nisam jevrejski pisac. Ja sam pisac bastard, dospeo ni od kud.“ Šta mislite o tome?

Kiš je samo potražio elegantan način da objasni ono što je neminovno, to jest da se jevrejski pisac u dijaspori ponaša onako kao i svi članovi društva. Ako svi pišu na srpskom jeziku, onda će i on pisati na tom jeziku.

Da li se slažete sa Kišem „da prevođenje oslobađa sopstvenog lirizma koji uvek predstavlja opasnost za prozu?“

Mislim da je ova Kišova tvrdnja tačna mada mi se čini da je u njegovoj prozi ipak ostalo dosta lirizma i da je upravo to ono što njegovu prozu čini tako velikom i uzbudljivom.

Šta trenutno čitate, a šta je to što novo pišete i pripremate za svoje čitaoce?

Trenutno čitam eseje mladog kanadskog filozofa Marka Kingvela, a pišem, kao i uvek, jedan novi roman koji bi trebalo da bude dosta različit od mojih ranijih romana.

Kako Vam izgleda savremena književna produkcija, u kakvom je stanju, po Vašem mišljenju?

Nemam potpuni uvid u našu noviju književnu produkciju ali rekao bih da nju sačinjavaju, kao i uvek, i dobra i loša dela. Možda nema dovoljno traganja za novim pripovedačkim oblicima i izgleda da u prozi dominiraju realistički pisana dela. Krajnje je vreme da se pojave neki novi pripovedački glasovi jer bez takvih glasova naša proza neće moći dalje da se razvija.

preuzeto sa: adriadaily.com

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s