Nisam, jer me nema (2. deo)

Prvi deo priče pročitajte: OVDE

Slična stvar bila je i sa osobom koja je izgledala kao ogromno uho, te osobama sa formom golemog nosa i jezika. Svi oni imali su baš one uloge koje bi vam prve pale na pamet kada ugledate takvu osobu. Ostali su bili malo komplikovaniji za shvatiti, nisu izgledali kao ništa makar i približno postojeće, uz to bilo ih je mnogo.

Svako od njih bio je izrazito osobenog karaktera, ma koliko dobro, na prvi pogled, bio uklopljen u mnoštvo. Donekle slični realnom svetu koga sam se još uvek sećala, ali, u nedostatku prikladnijeg izraza, znatno pojačanog intenziteta. Osobe koje su se isticale bile su još intezivnije od ovih. Zaokupljenoj opservacijom i analizom cele te menažerije, nekoliko pripadnika svake od grupica prišlo mi je. Niko od posebnih. Najobičniji od običnih. Svako od njih nosio je nešto. Trebalo mi je vremena da ukapiram kako je reč o poklonima. Za mene. Spustili ih na deo ne-prostora koji su očito videli kao „meni pod noge“ .

„ Za ljubav koju si nam donela“

„ Za nadu koju si nam vratila“

„Za svetlost koju si za nas stvorila“

„Za krv koju si za nas prolila“

„Za muku koju si zbog nas podnela“

„Za živote koje si za nas uzela“

„Za hrabrost sa kojom si se za nas borila“

„Za strah kome si zbog nas suprotstavila“

„Za tebe čije ime rađamo“

„Za tebe koju čekamo“

„Za tebe koju ljubimo“

„Za tebe u koju se uzdamo“

Ređali su se, jedan po jedan, kao vernici u transu, ludaci opijeni, zamađijani. Super! Moj imaginarni svet je luđi od mene same. Pokušala sam da ih oteram, da misli usmerim na nešto drugo, da ih odmislim. Nisu odlazili. Umnožavali su se. Nastavili su da donose svoje darove, uz sve jezivije poruke.

„Ok, narode, sad je dosta. Ovde je očito reč o grešci. Ja sam ovde došla , da izvinite, da umrem. Bivši ljubavnik, ili tome slično,  nešto labavije ruke je bio i tako sam ja sada ovde. I ne bih vas zadržavala, nego to umiranje, malo mi se i žuri, ako dozvoljavate…“- rekoh im.

Nisu dozvoljavali.

Piljili su u mene kao da ne razumeju ni reč. Osoba koju do tada nisam primetila, odevena u blještavo belu odoru je istupila ispred svih, blago se naklonila.

„Zašto nas iskušavaš, Jedina? Igraš se sa nama. Čekamo te oduvek. I napokon si došla. Prepoznali smo te. Tvoji smo, sa svim našim gresima, slabostima, manama. Imaš nas, a pripadaš nama. Nemaš izlaza jer si ti naš izlaz, naš spas. Mi smo bogovi ljudi a ti si boginja bogova, ona koja jeste, Prva. Ukaljali smo Tvoje ime, gazili smo Tvoju ljubav ali Ti nam opraštaš jer to je jedino što moraš. Spasi nas od nas samih. Spasi nas od ljudi. Spasi nas! Moraš! Reč mora biti ispunjena!“

Jezivo! Ekipa je zaista verovala da sam nekakvo božanstvo, mesija, odkud znam. Zaboga, ja sam ateista. Mukotrpno sam radila da budem to. Nevera ne pada s neba! Nju osvajate, borite se, živite. I sada, ne samo da ne mogu da umrem kao čovek, nego nemam ni sekund u ovom ne-vremenu da budem sama u svom ne-prostoru. Gadovi su stajali tu bez namere da odu. Tražili su od mene da ih spasim, izbavim… hitno sam morala umreti.

Opet su počeli sa pesmom. Nekom drugačijom ali sve te proklete himne su iste, zar ne?! Oni se kaju, njima je žao, bog dolazi, bog ih voli, dobri momci pobeđuju… trućanje gluposti koje smo svi bezmalo milion puta čuli. Ludilo se pretvaralo u očaj. Da sam mogla da vrištim, bih. „I krik je molitva“-setih se naziva neke knjige. Da li bi krik pomogao? Misli su postajale sve nejasnije, gubili su se u njihovim fantastičnim, opojnim glasovima. Da sam znala gde mi se nalazi glava, zavrtelo bi mi se. Opirala sam se, ali gubila, osvajali su me, kao pošast.

Krajičkom misli ukačih manju grupu koja je nešto razgovarala između sebe. Nekoliko od onih posebnih, onih koje ne bih ni štapom se izdvajala, tiho ali ipak dovoljno primetno. Uspela sam koncentrisati se na njih. Hej, pa ova ekipa je sumnjala! Ok, ne baš sumnjala, ali izdvojili su se. Mrzeli su, zavideli. Odlično! Ironično, ali ovi bi mi mogli biti od pomoći.

„Deco moja, moji mali bogovi spoznali ste me. Tu sam, da vas izbavim, da vas oslobodim. Ja sam vaš Put. Ja sam Istina. Donosim Ljubav. Ljubav jednaku za sve. Nema više velikih i malih bogova. Svi ste jednaki“-počela sam govoranciju, dakako sranje, ali sranje koje bi moglo da upali.

Pogledali su se između sebe. Običniji su delovali zbunjeno a oni posebni pomalo uvređeno. Nastavila sam.

„Neka oni nekada najveći među vama padnu na kolena pred onima nekada najmanjim među vama. Oprostite jedni drugima prošlost. Zaboravite dugove, zaboravite ko je ko, jer ono što ste bili više niste. Sloboda kojom vas pričešćujem vas menja iznutra i spolja, čini vas jednim, jednakim, mojim. Na kolena, ne meni, nego jedni drugima.“

Kako sam i pretpostavila, posebnima se ovo nimalo nije dopadalo. Nadolazeća pobuna se gotovo već čula, kao stampedo.

„Lažljivica!“

„Kradljivica“

„Prevarant“

„Kurva“

Sve glasnije. Jače. Pojedinačne psovke zadobijale su horski kvantitet. Oni maleni, isti oni koji su mi do malopre donosili darove, sada su se pridruživali pobunjenicima sa žarom koji je nadilazio njihove podstrehače. Sada su uralali. Mlatarao ko je čime stigao (mogao). Odnekud su se našle i zapaljene baklje! Grupa se pretvorila u rulju, rulja se pretvorila u krdo, krdo je jurišalo ka meni. Zapravo ka onom delu ne-prostora gde sam se, po njihovom opažanju nalazila. Stigli su brzo, ako pojam brzog išta znači u ovom ne-vremenu. Gorela sam. Plamtela sam. Bila sam vatra. Zatim munja.

 I napokon, ništa.

(Kraj. Biće još ovoga, samo polako…)

Advertisements

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s