Sedimo i čekamo da prođe

U lošim i dugim danima, kada se minuti vuku godinama mi baš ništa drugo ne znamo da radimo, osim da čitavu večnost sedimo i čekamo da prođe.

Samo ponekad prošetam ulicama koje najviše volim i sakupljam lišće najlepših boja koje obavezno pokušavam da vratim drveću kojem mislim da pripada. Ili uvek pogrešim drvo ili lišće tu više ne želi da bude, jer kasnije ga uvek vidim kako leti na vetru ili plovi niz reku. Isto to bih i ja radila da mi nije toliko bitno da slučajno ne padnem sa svog drveta ili da me ne zaboravi pa da posle nemam gde da se vratim.

Mora da je bio jako loš dan onda kada su sekli drveće. Trebalo je da im kažem: „Ne dam kuću svog lišća, ne dam svoj hlad u sred leta i ne dam svoje pijane pokušaje da se na ovo drvo uzverem i vidim odavde pa sve do kraja sveta.“

Dok čekam zeleno svetlo na raskrsnici na kojoj semafor odbrojava šezdeset sekundi, minut zaista deluje kao jedna jako duga i sumorna godina. Duga i sumorna godina u kojoj sam hodala sa rukama u džepovima i padala po zaleđenim ulicama. Duga i sumorna godina u kojoj smo gledali samo crno-bele filmove. Duga i sumorna godina u kojoj čekamo čitavu večnost da prođe.

Dete koje luta ulicama onog grada u kojem su posekli drveće smo jednom pitali šta misli da je sreća. Ono je uhvatilo granu najbližeg, tek posađenog drveta, koje će uvek ostati nisko i nikada neće videti sve do kraja sveta, povuklo je i reklo: „Ovo.“

Dete je otišlo, a mi smo ostali da sedimo na klupi i gledamo u polomljenu granu i lišće koje je sa nje padalo, a baš nikuda nije želelo da ide. Isto kao što ni ja nikuda ne želim da idem i da smo na toj klupi presedeli još deset hiljada godina i to bi mi bilo malo. Naravno da deca koja lutaju ulicama ne znaju šta je sreća jer za njih nema dovoljno visokog drveća sa kojeg mogu da vide odavde pa sve do kraja sveta.

Kad nikog nema kupujem knjige i onda ih sebi uz posvetu poklanjam.

„Bravo za prošli mesec, skoro svi dani su bili dobri.“

„Nedostaje ti poezija i dani su bili loši.“

„Srećan rođendan za deset meseci!“

Ljudima koje volim poklanjam reči napisane na izgužvanim papirima. Govorim im da ne zaborave da padaju sa drveća, lete na vetru i plove niz reku. I možda samo ponekad da se vrate. Valjda će se setiti u lošim i dugim danima, kada se minuti vuku godinama i mi baš ništa drugo ne znamo da radimo, osim da čitavu večnost sedimo i čekamo da prođe.

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. pavlovicjelena kaže:

    Predivnost i prelepost

  2. snobica42 kaže:

    Gde se lajkuje? 😀

Šta ti kažeš na sve ovo?

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s